Реторика апсурда

Говор премијера Вучића у Варварину[1], поводом седамнаест година од агресије НАТО-а на Србију, због изразите некохерентности и нелогичности био је за све разборите слушаоце узнемирујући. Вучић је лепо и тачно набројао све одлике напада НАТО-а на Србију. „Бомбардовање Србије био је тежак злочин“, рекао је, „убијали сте нашу децу“, „то је била крв, а не случајност или колатерална штета, то су била деца!“! Била је то једна „бесмислена агресија“ која „нема оправдања ни разлога, ни смисла“, „агресија 19 моћних земаља, бесмислена и беспотребна, један од покоља који све поруше, а ништа не решавају“. „Србија тај злочин неће заборавити“, обећао је даље наш премијер, „запамтили смо мост на Великој Морави“ и „свако наше дете“, „Милицу и Сању“. Но болно је то што они који су нас бомбардовали не само да су своје злочине „лицемерно оправдавали“, „покушавали све заташкати и гурнути под тепих, посебно одговорност“, него ни данас  „не умеју да моле за опроштај, они који су убијали не умеју `извини` да кажу“. Штавише, „агресија на Србију“ за наше нападаче „била је само вежба за нове ратове и кршење међународног права“. И тако, све што је Вучић у првој половини свог говора навео да се догодило 1999. године потпуно је тачно. Али он у наставку говора прави неочекивани обрт. Јер, закључак који проистиче из наведених премијерових исказа требало би да буде – ако су нас нападачи неправедно убијали и нису се покајали, а ни ми не можемо да заборавимо њихове злочине, онда између убица и нас и даље постоји морална разлика због које је немогуће да политички, а поготову војно с њима сарађујемо. Међутим, Вучић не само да није извео такав закључак. Његова поента је заправо била обрнута: „Пре седамнаест година били смо на супротним странама“, истакао је он, „а данас смо на истој страни, што није знак наше слабости, већ наше снаге, величине, да смо умели да устанемо, не заборављајући да опростимо и себе мењамо, као и да оставимо прошлост да почива и гледамо у будућност”. Ово је вероватно најапсурднија реченица у српској политици у последњих пар година. Зашто смо прешли на страну убица? Не зато што су се они променили, већ зато што смо се ми променили. А ми смо се променили не наводно из слабости, већ због снаге (?!). Јер ми, ето, нећемо више да гледамо у прошлост, већ у будућност (?!). И тако смо се нашли на страни наших убица за које је, према речима самог премијера, „агресија на Србију (…) била само вежба за нове ратове и кршење међународног права“, управо стога што је Србија „јака“ и што „гледа у будућност“? Па хоћемо ли сада и ми, заједно са сопственим убицама из 1999. године ићи у нове ратове и кршити међународно право?! Хоћемо ли сада и ми учествовати у бомбардовању неке треће, недужне земље и убијати тамошњу децу, неке нове „Милице и Сање“? Просто да се човеку заврти у глави од конфузије и противречности једне политичке реторике. Класична „Друга Србија“, и поред аутошовинизма и натољубног мазохизма, бар је кохерентна у својим тврдњама. За ЛДП је, на пример, бомбардовање 1999. године „последица врло неодговорне политике Слободана Милошевића“, односно заслужена „казна којој смо били изложени 1999. године као таоци Милошевићевог система који је, неспреман да се мења, гурнуо читаву земљу у рат“[2]. Пошто смо, ето, за „Другу Србију“, ми били криви 1999. године – не НАТО – а како смо се сада променили, природно је да данас тежимо да будемо са онима који су онда били у праву, који су сада у праву и који ће увек бити у праву. У таквом расуђивању све је погрешно. Али у њему макар има некакве кохерентности. У Вучићевом расуђивању, пак, премисе су потпуно тачне, али закључак је сасвим погрешан: НАТО је 1999. године био убица, а ми невини, они се нису променили, али ми јесмо, па смо сада ми њихови савезници и то је заправо резултат наше снаге?! Буди бог с нама каква логика. У политичкој философији прави се разлика између неморалног и аморалног политичара. Неморални политичар зна разлику између добра и зла, па када чини зло, јер из тога има личну или неку другу парцијалну корист, то ради скривено, а уколико буде разоткривен, све пориче. Аморални политичар, међутим, ни не добацује до разлике између добра и зла, те не само да се не стиди да зло чини отворено, већ га још и проповеда као нешто посве природно и оправдано. И ако је до сада било извесних сумњи, после говора одржаног у Варварину бојим се да бар за једног од наших политичара постаје све јасније којој од наведених категорија припада. [1] Вучић: Србија мора да верује у живот; Вучић у Варварину: Убијали сте нас, памтићемо заувек, Бог ће вам можда опростити, ми јесмо [2] Поштујемо невине жртве, 24. март 1999. последица Милошевићеве неодговорне политике