САД МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ПОКУШАВАЈУ ДА КОРИСТЕ НА ИСТИ НАЧИН КАО ХАШКИ ТРИБУНАЛ Суђење Радовану Караџићу помогло је свим потенцијалним жртвама америчке агресије да сазнају да је бесмислено договарати се са Вашингтоном – јер ће их увек преварити. То је озбиљно ослабило могућности САД да своје проблеме решавају тајном дипломатијом Караџићева одбрана је показала и да америчке дипломате у УН користе свој међународни статус за промоцију државних интереса Америке. А то је умањило могућности Стејт департмента да доводи своје кадрове на дужности највиших представника УН у кризним регионима који имају највећи знчај за САД Несамосталност, неправде и предрасуде Хашког трибунала практично су сахраниле идеју међународне правде, која би на основу мандата УН требало да гони људе који су починили ратне злочине и злочине против човечности изван националних јурисдикција Светско јавно мњење сада је склоно да Трибунал третрира само као механизам обрачунавања САД са политичарима који су спречавали остваривање америчких интереса на Балкану Нормалне земља сада имају све разлоге да се крајње опрезно односе према међународној правди која је у стању да пронађе злочин тамо где га није било и да га не примети тамо, где је постојао. Човечанство није дорасло до сталног међународног суда. А то значи да ће – као у Нирнбергу – ратним злочинцима и даље судити победници у рату Пише: Ростислав ИШЋЕНКО У ЧЕТВРТАК је Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ), који се налази у Хагу, осудио Радована Караџића – бившег лидера босанских Срба, најзвучнијим хашким оптужеником после смрти бившег председника Југославије Слободана Милошевића. Тај суд га је прогласио кривим и осудио га на 40 година затвора. Уосталом, шансе да Караџић добије управо ову пресуду биле су апсолутне. И не само зато што би трибунал, без осуђивања Караџића довео у озбиљну сумњу валидност пресуда против раније осуђених војних лидера босанских Срба. Јер, Караџић је био њихов претпостављени, инспиратор и идеолог. На крају крајева, у непристрасност Хашког трибунала одавно нико не верује, а Срби (не само босански, већ и хрватски, и српски држављани) и Црногорци отворено себе сматрају жртвама трибунала. Окривљујућа пресуда против Караџића била је неминовна у првом реду зато што је он будући ухапшен и доведен у Хаг, обнародовао детаље тајног споразума, који је у име САД са њим закључио Ричард Холбрук тадашњи преговарач УН у босанским мировним преговорима. Објављивање детаља споразума, који САД нису испуниле, нанело је Вашингтону двоструку штету. Све потенцијалне жртве америчке агресије су сазнале да је бесмислено договарати се са Америком – јер ће их она увек преварити. То је озбиљно ослабило могућности САД да своје проблеме решавају тајном дипломатијом. Нико не може тачно рећи колико је изјава Радована Караџића утицала на одлуке Гадафија и Асада да се до краја супротставе, али је она неоспорно дала свој допринос свести међународне заједнице да се са Вашингтоном може говорити само језиком оружја. Осим тога, излагање Караџића показало је да америчке дипломате у УН-у користе свој међународни статус за промоцију државних интереса Америке. А то је умањило могућности Стејт департмента да промовише своје кадрове на дужности највиших представникаУН у кризним регионима који имају највећи знчај за САД. Наравно, Сједињене Државе настављају активно да раде у том смеру, постављајући на кључне позиције дипломате пријатељских земаља. Међутим, ниједна марионета се не може контролисати 100%. Марионете имају своју владу, своју државу, чак и личне интересе. Марионета, можда и није поротив Pax Americana, али жели да у њему заузме што виши положај. У принципу, појављују се тешкоће које не би постојале да су на те функиције директоно изабране америчке дипломате. С обзиром на Караџићеве године, као и на чињеницу, да неки затвореници Хашког затвора (посебно они који су имали дрскости да нервирају САД) имају навику да изненада напусте овај свет, казна од 40 година коју је он добио у суштини постаје доживотна. А тешко да ће после овога, када буде потрошен сам „информациони повод“ повезан са изрицањем пресуде, медији икада поново обратити пажњу на овог изузетног политичара, чији су успони и падови остали у прошлости, у бурним 90-им годинама ХХ века . Међутим, позорницу светског политичког театра напушта не само Радован Караџић. Окончава се и активност Хашког трибунала за бившу Југославију. Караџић је био један од последња четири оптуженика, чији су предмети остали недовршени. Године 2017. очекује се пресуда генералу Ратку Младићу, команданту војске босанских Срба. Бивши потпредседник Владе Србије, Војислав Шешељ и бивши председник Републике Српске Крајине (уништене од стране хрватске војске у августу 1995. године), Горан Хаџић условно су пуштени из здравствених разлога: код обојице је дијагностикован рак. Након окончања свих предмета и разматрања жалби – МТБЈ треба да престане да постоји. Међутим, трибунал је већ поживео дуже него што је планирано. Првобитно је планирано да престане са радом 2010. године. Сумирајући резултате Хашког трибунала, немогуће је не приметити његову очигледну пристрасност. Више од половине оптужених су Срби и Црногорци (92 предмета). При чему је овај суд размотрао свега 60 предмета против Хрвата, босанских Муслимана, Македонаца и косовских Албанаца заједно. МТБЈ је ослободио практично све хрватске генерале, оптужене за ратне злочине над Србима и Муслиманима. Он није дао одговор ни на питање ко је крив за стотине убијених и стотине хиљада протераних Срба из Републике Српске Крајине. Трибунал се такође није бавио сведочењем сопственог тужиоца Карле дел Понте, која је, отишавши у пензији, објавила књигу у којој тврди да је Трибунал имао информације о вишеструким случајевима продаје органа живих српских затвореника од стране косовских Албанаца. Тужилаштво на основу ових чињеница никога није оптужило. Трибунал је игнорисао ову информацију. Данас трибунал, који завршава своју делатност, нема никакав ауторитет, а осуђени људи (посебно Срби) се сматрају жртвама, а не злочинцима. Светско јавно мњење је склоно да Трибунал третрира само као механизам обрачунавања САД са политичарима који су спречавали остваривање америчких интереса на Балкану. Могли бисмо и не обрћати пажњу на судбину МТБЈ. Његов рад је безмало готов, нових оптуженика неће бити, а по старим предметима су донете практично све пресуде. Али, ствар је у томе што су његова несамосталност, неправде и предрасуда практично сахраниле идеју међународне правде, која би на основу мандата УН требало да гони људе који су починили ратне злочине и злочине против човечности изван националних јурисдикција. Надлежност МТБЈ предвиђена је за територију целе бивше Југославије, осим Словеније. Међутим, већ 1998. године је донет Римски статут, а 2002. године почео је са радом Међународни кривични суд у Хагу. Међународна заједница је покушала да прекине праксу формирања ad hoc трибунала, чији је рад ограничен територијално и временски и покушала да установи стални међународни суд, чији рад не би имао никаква територијална или временска ограничења. До тренутка усвајања Римског статута, МТБЈ је већ радио пет година јер је био формиран у мају 1993. године. У моменту почетка рада Међународног кривичног суда – девет. Међународна заједница је могла да на примеру МТБЈ схватити како и у чијем интересу ће радити Међународни кривични суд, креиран само за испитивање случајева, сличних онима које је испитивао МТБЈ. Ентузијазам је избледео прилично брзо. Поготово након што су САД, које су потписале Римки статут 2000. године, одбиле не само да га ратификују, већ су чак и повукле свој потпис већ 2002. године: председник Џорџ Буш-млађи је схватио да на други начин Вашингтон не може заштитити своје војнике од кривичног гоњења. Након тога, постало је јасно да су САД спремне да користе Међународни кривични суд, на исти начин како су користиле МТБЈ, као мотку против неугодних режима и политичара. Једина разлика је била у томе што је Хашки трибунал могао да разматра само случајеве повезане са злочинима почињеним на територији бивше Југославије и само у време рата, изазваног распадом јединствене државе. Надлежност Међународног кривичног суда требало је да се прошири на цео свет и на све злочине почињене након одобрења Римског статута. При чему су Сједињене Државе желеле да остану изван његове надлежности. Природно, након тога је заустављен процес ратификације Римског статута у Русији. Наша земља је и даље укључена у рад Међународног кривичног суда, али само у својству посматрача. Његова надлежност не обухвата територију Русије. Кина, Индија, Индонезија, Казахстан и низ других земаља такође нису потписале Римски статут. Као резултат тога, данас се надлежност Међународног кривичног суда простире на ЕУ, Канаду, Латинску Америку, Аустралију, Јапан и половину Африке. Водеће земље света (САД, Русија, Кина, Индија), а са њима и половина човечанства, нису укључене у тај систем. Јасно је да су у таквим околностима активности Међународног кривичног суда (чак и ако би он био пример поштења и непристрасности) далеко од савршенства јер нема надлежност над половином света. У суштини, механизам сталног међународног кривичног гоњења на целој територији планете, лица одговорних за злочине против човечности и ратне злочине који немају рок застаревања, није заживео. Велики део кривице за то лежи на судијама и тужиоцима Хашког трибунала, који су претворили међународно судско тело у механизам политичко-правног насиља у интересу САД. Јасно је да се у таквим околностима нормалне земља крајње опрезно односе према међународној правди која је у стању да пронађе злочин тамо где га није било и да га не примети тамо, где је постојао. Човечанство није дорасло до сталног међународног суда. А то значи да ће као у Нирнбергу, ратним злочинцима судити победници у рату. То јест, нажалост, рат постаје неопходан елемент који претходи стварању трибунала и слављењу правде. А победнику се, као и раније, неће судити. http://fakti.org/rossiya/medija-menju/hag-je-tako-sudio-da-niko-normalan-osudjene-srbe-ne-smatra-zlocincima
