Сирија – деконструкција истине

Повод за овај текст је гостовање Џона Алтермана (Jon B. Alterman), почасног носиоца признања „Zbigniew Brzezinski Chair In Global Security & Geostrategy“ и старијег (важнијег) подпредседника Центра за Стратешке и међународне студије (укратко човека интелектуално произашлог из доктрине Бжежинског) на РТ у емисији „In to now“. Његово објашњење појаве Исламске државе је следеће: свуда где имамо „proxy war“ имамо појаву Исламске државе. Иначе одлична водитељка Anissa Naouai је пропустила да у непосредном дијалогу разоткрије замку ове „теорије“. То је тема овог текста. Прво, тзв. proxy war предпоставља ситуацију у којој се две стране у сукобу користе трећим субјектима за остварење својих циљева (најчешће ради остваривања доминације у региону или анулирања утицаја супротне силе). Међутим, у случају Сирије и Либије, реч је о групацијама које су се бориле (у Сирији и данас боре) против влада тих држава. Одатле следи да се овом синтагмом жели замаскирати почетни разлог сукоба, а то је промена режима у државама које не слушају или недовољно слушају западне силе (НАТО/САД), измишљањем приче о „двема странама“ које су инструментализоване од стране већих и важнијих политичких субјеката. Не. Једна страна је инструментализована и она покушава да изврши државни удар, за рачун Америке. Знајаћу да ради за рачун Америке, али сматрајући да ће у датом тренутку успети да спроведе и искључиво своје интересе. Друго, пре појаве Исламске државе (ИД) као веома озбиљне претње, увек имамо интервенцију главних држава НАТО пакта, наравно пре свега Америке. Није тачно да из хаоса, који наравно настаје услед покушаја државног удара, финансираног, опремљеног, обученог и медијски подржаног од САД/НАТО/Француска/Британија, настаје простор за ИД. Државне структуре успевају да се војно изборе са противницима. Када се то догоди, онда долази до директне интервенције САД/НАТО. Дакле нема говора о ратовању преко леђа трећих субјеката, него се непосредно интервенише и тек онда настаје простор за ИД застрашујућих размера. Треће, у Сирији је Асад 2014. успео да оствари значајне војне победе и онда долази до одлуке Америке (гласали и Сенат и Конгрес на предлог Обаме) да се масовно дозволи наоружавање противника Асада и да се направи коалиција коју ће Америка предводити у наводним борбама против терориста. Од тог тренутка, ИД дуплира величину територије коју држи под контролом заједно са другим терористичким организацијама. Без те интервенције Америке, ИД би била поражена у Сирији снагама сиријске армије. Четврто, Русија интервенише у Сирији тек када је ИД запретила да ће под кишобраном Америке освојити целу Сирију и на основу позива званичне владе Сирије. Дакле, Русија се није упуштала ни у какве proxy ратове, него је званичо, легално, помогла владу суверене државе Сирије у борби против тероризма. Пето, укључивање Ирана у борбама у Сирији састоји се само из релативно скромне помоћи шиитском становништву, да би се спасли. Да им ИД не би свима одсекли главе. То нема никавог значаја за питања режима у Сирији, нити Иран мисли да може да тамо наметне своје интересе, пошто убедљиву већину становника чине сунити, секуларни грађани, хришћани и Курди – којима је национално опредељење испред религијског. Њихов једини циљ је да Сирија не постане држава под контролом Америке и нова претња по територијални инегритет Ирана. То је универзални интерес и не може се подводити под proxy ратове. Шесто, пребацивање тежишта са уништавања терориста, ИД нарочито, на питања како да се успоставе односи међу великима којима ће се обезбедити усаглашеност око „кључних ставова“, а то ће рећи да се сагласимо са структурама које владају Америком, како то сугерише саговорник РТ, постиже се посредно легитимизација терористичких група и њихово посредно амнестирање од одговорности. Нужно следи разликовање „добрих терориста“, они их називају „умереним“ и правих (лоших) терориста. Шта је то него легитимизација тероризма. Што би један симпатични Британац рекао: „Умерени терористи су они који вам изваде само пола срца“. Дакле, из кухиње Бжежинског нам стиже порука да у свему овоме што сам претходно разматрао нема ничег значајног, него да се треба сконцентрисати на то како да избегнемо ратовања преко трећих страна. Ко на време не осети прави мирис те кухиње, завршиће у њиховом лонцу. Да поједноставимо: Америка, Саудијска Арабија и Турска, организују, наоружавају и финансирају рушење Асада у Сирији, са циљем поробљавања ове државе. У томе не успевају, све траје претерано дуго и полако снаге Сирије напредују ка војној победи. Америка директно интервенише, наводно против ИД, а суштински искључиво против Асада, што се види по великом напредовању ИД и других терористичких организација у том периоду од 18 месеци. Затим Русија на позив Сирије интервенише и долази до слома ИД за 5 месеци. Е ту онда долази Бжежински, да нам објасни да ништа није тако, стварају се геополитичке теорије и разне мисаоне конструкције, са само једним циљем – деконструкције истине. А кад смо на том пољу, ево једне мозгалице за њих: „однос истине и СУ- 35С“. слика http://srb.news-front.info/2015/12/02/turska-islamska-drzhava-ve-u-nato/