Судити првом руском председнику је касно, он је изашао пред Свевишњег судију. А било би у доброј мери и погрешно – ради очувања поштовања према институцији председника неопходно је, ма како било тешко, оставити га да почива у миру Суђење Горбачову сада, после четврт века, значиће само једно – закаснелу казну за нешто што је немогуће поправити. Не постоји земља чије је законе прекршио Горбачов – да, она је управо његовом кривицом нестала, али ипак правно Русија га не може сместити на оптуженичку клупу Горбачов није био издајник у буквалном смислу те речи, он није радио за стране државе. Да, он је био отпадник комунистичке идеје, слаб, и, нажалост, једноставно глуп руководилац који се бојао одговорности. Његова кривица за „геополитичку катастрофу 21. века“ је веома висока – и његова лична казна је у томе што већ четврт века живи презрен од већине својих сународника У Јељциновом случају све је сложеније. Упркос чињеници да је он, заједно са Горбачовим одговоран за уништење СССР-а, што је очигледно био недостојан функције шефа државе, што је практично био марионета у рукама антинационалних снага, али је ипак покушао, у складу са својом памећу, да служи Русији Што се тиче Горбачова и Јељцина, процену њиховог рада већ је дао руски народ. У прилог тој оцени иду и недвосмислени подаци анкета у којима се они боре за титулу најгорих владара у историји Русије Путин свог претходника Јељцина не може хулити због елементарне људске пристојности: он га је унапредио у председника, и тиме је, уосталом, компензовао бар део својих грешака. А Горбачова Путин једноставно не жели да увреди – јер ипак је он бивши шеф државе Путина на Западу све чешће оптужују због жеље да обнови Совјетски Савез. Он, наравно, не обнавља неуништиви Савез у буквалном смислу те речи – али чини све да исправи грешке и преступе својих претходника. И то је много праведније и корисније за будућност Русије, него што би био отворени процес за злочине владара 90-их Пише: Петар АКОПОВ РЕАГУЈУЋИ на речи Никите Михалкова да је потребно на државном нивоу санкционисати злочине Михаила Горбачова и Бориса Јељцина, бивши генерални секретар КПСС посаветовао је режисеру да не гура нос у политику. Међутим, питање оцене недавне историје тиче се свих нас. Михалков је, говорећи о будућности Русије, рекао, да се „ништа не може изградити, без рашчишћавања терена“: „А рашчистити терен – значи на државном нивоу признати злочине Горбачова и Јељцина. Они су починили прави злочин. Свесно-несвесно, вођени амбицијама-не-амбицијама, то у овом тренутку није битно. Њихова дела су довела до распада наше земље! И то је највећа геополитичка катастрофа, која је нас је задесила током прошлог века. Ја сада не говорим о томе да ли је било могуће сачувати Совјетски Савез. Десило се, шта се десило. Али један се смешкао, и то таквим опуштеним осмехом, идући на повоцу Запада, срушио зид у Немачкој, ништа за узврат не добијајући. Други је разбио све у парампарчад, „куд који мили моји“. Убрзо након тога је уследила реакција бившег председника СССР-а. Горбачов је посаветовао Михалкову да се држи свог посла: „што се тиче политике, он има велике претензије и амбиције, и то је штета. Он има своју сферу, она је важна, и ми морамо да ценимо његов таленат. У политику не треба да се меша. Већ би требало да се смири“. Бивши шеф Јељцинове администрације Сергеј Филатов – који је на тој функцији био 1993-1996. године, у време неподељене владавине „демократа“ – чак је рекао да речи Михалкова нису случајне и да у њима практично види заверу из Кремља: „Оне нису инициране од стране тог човека. Мени се чини да је све организовано. Јер, када се дају такве изјаве, то значи да се нешто спрема“. Филатов сматра да су прави злочин у ствари изјаве Никите Михалкова: „Није случајно што се мења расположење људи. Није случајно што истраживања јавног мњења показују да народ поново жели Совјетски Савез. Али, у ствари, то што он говори – то је заправо криминална активност. Јер, враћати се тамо одакле смо се једва извукли – то је за мене прави злочин“. Многи, могуће и сам Горбачов, протумачили су речи Михалкова као позив на суђење бившим владарима – иако је јасно, да се не ради о томе. „Признати на државном нивоу“ злочин – значи дати јасну процену активности двојице лидера земље, који су је предводили у периоду 1985-1999. године. Може се чак рећи и конкретније. Михалков, као и већина наших грађана, сматра да то што су Горбачов и Јељцин урадили на прелазу 80-90-их, представља злочин против сопственог народа и државе. Управо на овој двојици руководилаца лежи лавовски део одговорности за распад Совјетског Савеза – и народ жели да садашња власт јавно призна ту чињеницу. Наравно, Горбачову, а нарочито Јељцину, још се много тога замера. Али све то бледи пред главном кривицом – уништавањем Совјетског Савеза. Дакле, у каквом облику треба да буде суђено Горбачову и Јељцину? Јасно је, не у криминалном – иако би суђење мртвом Јељцину и живом Горбачову имало много присталица. Судити првом руском председнику је касно, он је изашао пред Свевишњег судију. И у великој мери погрешно – ради очувања поштовања према институцији председника неопходно је, ма како било тешко, оставити га да почива у миру. Да, 21. септембра 1993. године Јељцин је извршио државни удар – и да је тада победио Врховни Савет, њему би се судило као државном злочинцу. Али, победио је Јељцин – уз ужасну цену – и историја Русије је кренула познатим путем. Да, Беложевски споразуми су усвојени уз кршење закона СССР-а – и да је тада још увек постојала јака савезна власт, она би казнила Јељцина, Кравчука, Шушкевича и све оне који су га подстрекавали на кршење закона. Али, она тада већ није постојала – јер је бивши совјетски председник Горбачов до тог момента урадио многа на слабљењу централне власти. Да, и Горбачову би се могло судити за кршење совјетских закона – да је ГКЧП прозрео припремљену замку и да је преузео све полуге власти и победио. Али, то се није десило – и Горбачов и Јељцин су избегли казну у оно време, када су починили своје злочине. Суђење Горбачову сада, после четврт века, значиће само једно – закаснелу казну за нешто што је немогуће поправити. Не постоји земља чије је законе прекршио Горбачов – да, она је управо његовом кривицом нестала, али ипак правно Русија га не може сместити на оптуженичку клупу. Међутим, питање није чак ни у правној страни питања, главна ствар је нешто друго. Хоћемо ли ми – као народ, као друштво и власт – затворити свог бившег лидера? И ако хоћемо – зашто? Михаил Горбачов За наук будућим генерацијама? Да би сви председници знали да издаја нема рок трајања? Али, Горбачов није био издајник у буквалном смислу те речи, он није радио за стране државе. Да, он је био отпадник комунистичке идеје, слаб, и, нажалост, једноставно глуп руководилац који се бојао одговорности. Његова кривица за „геополитичку катастрофу 21. века“ је веома висока – и његова лична казна је у томе што већ четврт века живи презрен од већине својих сународника. У Јељциновом случају све је сложеније. Упркос чињеници да је он, заједно са Горбачовим одговоран за уништење СССР-а, што је очигледно био недостојан функције шефа државе, што је практично био марионета у рукама антинационалних снага, он је ипак покушао, у складу са својом памећу, да служи Русији. Јељцин је потпуно био лишен стратешког размишљања – што је омогућило вештим манипулаторима да представљају своје шпекулације (попут хипотекарних аукција) као корисне за државу. У његово име је извршена приватизација и направљен дефолт 1998. године – али истовремено, од средине 90-их он покушава да извуче Русију из положаја Вашингтонове полуколоније, у коју је она запала његовом кривицом. Да, завршило се лоше: један Примаков није био довољан, врхови власти су били препуни лопова, у бољем случају, а у горем – „агената утицаја“ атлантиста. Да, Јељцин није имао знања и личних квалитета да руководи земљом, али он такође није био издајник. Суђење бившим лидерима – у основи је немогућа ствар у историји Русије: ми смо били монархистичка земља, и цар је могао бити убијен у току завере, али не и предат суду. Након свргавања Николаја Другог (а његова абдикација је у ствари и била свргавање) њему није суђено – после годину и по дана једноставно је стрељан. Али, то је било време револуције и грађанског рата. Ниједном од совјетских лидера није суђено и сви су умрли на својим функцијама – једини изузетак је Хрушчов. Шеф државе је ипак и симбол земље – и његово процесуирање доживљава се као пресуда целом времену његове владавине. Поготово ако је реч о суђењу свом претходнику, то јест о суђењу човеку током чије владавине је направио каријеру актуелни шеф државе. То би се десило када би, на пример, Путин одлучио да суди Јељцину макар само за распад СССР-а или за догађаје из јесени 1993. године – онда бисмо имали не само довођење у сумњу легитимитета активности првог председника Русије, већ и Устава из 1993. године, и именовање Путина за премијера и његову председничку кандидатуру. То јест, цела структура „мале Русије“, Руске Федерације, дошла би у питање – а због чега? Због доказивања историјске правде? За то доказивање постоје други начини. Говорити истину – јавно и гласно. Те начине треба одговорно користити, а не у циљу политичке борбе или пропагандног ефекта. Јер се и данас осећају последице 60 година гласног и катастрофалног откривања грехова руководилаца земље. На последњем заседању 20. конгреса КПСС први секретар Централног комитета 25. фебруара 1956. Године, Никита Хрушчов је иступио са затвореним (то јест, необјављеним у штампи) извештајем „О култу личности и његовим последицама“. Шеф партије је критиковао свог претходника Стаљина за формирање култа личности који је постао извор „целог низа великих и веома озбиљних изобличења партијских принципа, партијске демократије, револуционарне законитост“. На једну гомилу су стављени репресија, лоша припрема за рат и недостатак колективног руководства. Хрушчов је измешао стварне чињенице и фикцију и, што је најважније, покушао да позиционира Стаљина (заједно са тада стрељаним Беријем) као јединог кривца. Без обзира на чињеницу да су и он сам, и остали чланови вишег руководства партије били у блиској околини вожда неко 20, а неко и 30 година. Код милиона чланова партије – а извештај је касније читан по партијским организацијама – извештај је изазвао шок. Реченица Александра Глича – „испада да наш отац није отац, већ гад“ – прилично тачно одражава утисак који је на совјетски народа изазвало „разобличавање култа“. И то је био само почетак. Годину дана касније, стара гарда је покушала да уклони Хрушчова са функције, али не због критике Стаљина, већ због оног што ће седам година касније, приликом другог и успешног покушаја његовог уклањања, назвати „волунтаризимом“ или једноставније – тиранијом. Хрушчов се показао неспособним, али веома тврдоглавим и при томе склон бесконачним експериментисањима са руководиоцима – у многоме као претеча Горбачова. Никита Хрушчов За то су и покушали да га смене – али он је успео да спроведе контраигру и уклони или одузме реалну власт свим члановима највишег колективног руководства, Председништву Централног комитета. Постепено су и руководство партије и сам народ били све уверенији да Хрушчов просто окривљује Стаљина за сопствене проблеме и грехе – што је више вапио о репресијама, то је више подсећао да је управо он био један од најактивнијих чистача, што је више причао о Стаљиновој некомпетентности, тим је више обраћао пажњу на своје неуспехе и глупости. Његово понашање је почело да представља директну опасност за земљу – што је довело до потпуно легалног уклањања са положаја у јесен 1964. године. Али, Хрушчова нису ни судили, чак ни превише кривили – било је нешто речи о његовом „волунтаризму и субјективизму“, а његово име је престало да се помиње. Њега су покушали да забораве – као и његову критику Стаљина. То јест: осуда култа је остала, али сам Стаљин је постао фигура тишине – ни добар, ни лош, сећамо га се као главнокомандујућег, осуђујемо предратне репресије, говоримо о двосмислености – и то је све. Са таквим односом према лидерима сопствене земље Совјетски Савез је ступио у перестројку – био је Лењин, којег су проучавали и уздизали, онда празнина четрдесет година, а затим почиње Брежњев. Али, 1986. године почиње осуда ере стагнације – и Брежњева су почели да мажу црном бојом, а Хрушчова да величају. Стаљина су једноставно претворили у производ пакла – стављајући га крајем деценије у скоро исти ниво са Хитлером. Све ово је постало могуће не само због свесног напада либералне интелигенције на омрзнутог „бркатог“ – већ и због деценијског ћутања о Стаљиновој личности. При чему се то ћутање комбиновало са осудом „култа личности“ – то јест, објављивањем разних „открића“ припремљен је био терен и створена велика потражња за било каквим информацијама о бившем вођи. Међутим, удар на Стаљина за време перестројке постао је више од свођења рачуна. Уз помоћ активне капање за „разобличавање злочиначког режима“ у почетку је дискредитована КПСС, а касније и цео совјетски период – то јест, припремљени су услови за распад СССР-а. Све се ово могло избећи да се у совјетском периоду нису плашили да отворено говоре о недостацима и заслугама државних руководилаца – али после Стаљинове смрти све се свело на свођење рачуна. Прво је Хрушчов направио пропагандни и политички шоу, а затим Брежњев није нашао снаге да извуче Стаљинову личност из сенке, уместо тога – у њу је сместио и Хрушчова. Горбачов је пустио да ствари иду својим током, дајући иницијативу „разоткривачима“. Што се тиче Горбачова и Јељцина, процену њиховог рада већ је дао руски народ. У прилог тој оцени иду и недвосмислени подаци анкета у којима се они боре за титулу најгорих владара у историји Русије, а то говоре и нелиберални медији и друштвене мреже, и руска литература. А временом, врло јасне процене ере Горбачова-Јељцина стићи ће и са највишег државног нивоа – наравно, сви би хтели да се то уради што је могуће пре. Али, да ли је реално то очекивати од Путин у овом тренутку? Путин је сасвим јасно изразио своје мишљење о распаду СССР-а, о тој полуколонијалној елити која је узела власт 90-их година и о њеним делима. Он не напада конкретне личности из очигледних разлога. Свог претходника Јељцина, Путин не може хулити због елементарне људске пристојности: он га је унапредио у председника, и тиме је, уосталом, компензовао бар део својих грешака. А Горбачова Путин једноставно не жели да увреди – јер ипак је он бивши шеф државе. Међутим, њему је изгледа најближа позиција Николаја Патрушева, изражена у недавном интервјуу – у којем је као узрок распада СССР именовао неспособност тадашњег руководство да преузме одговорност. Путин за сада сигурно неће давати оцене целог периода перестројке и свих јељцинских година. Прво, он генерално избегава опште оцене овог или оног периода руске историје, а у случају догађаја од пре 20-30 година то чак није ни историја, већ је заправо реч о политици. Друго, данас се у Русији води борба за дефинисање правца развоја земље за наредну деценију. Супротстављене снаге у оквиру елите и идеолошки табори снажно апелују на председника, покушавајући да га направе својим савезником, у том смислу и у оцени горбачовског и јељцинског периода – али Путин јавно неће стати ни на једну страну. То не значи да он нема свој став о том времену или о правцу кретања Русије. Не, он једноставно не воли да говори, да унапред открива своје планове непријатељима или противницима. По његовим делима већ одавно можемо судити о његовом избору. А за оне који ништа не виде или су незадовољни Путиновом спорошћу, можемо препоручити да послушају оно шта говоре његови непријатељи – у земљи и у иностранству председника све чешће оптужују због жеље да обнови Совјетски Савез. Он, наравно, не обнавља неуништиви Савез у буквалном смислу те речи – али чини све да исправи грешке и преступе својих претходника. И то је много праведније и корисније за будућност Русије, него што би то био отворени процес за злочине владара 90-их. Превео: Срђан Ђорђевић http://fakti.org/rossiya/evo-zasto-putin-i-njegova-rusija-uprkos-svemu-nece-suditi-ni-gorbacovu-ni-jeljcinu
