СТЕФАН КАРГАНОВИЋ Спектакуларно режирано смакнуће неког од челника пете колоне у Српској заиста би неком могло деловати као врло привлачно решење Неозбиљни закључак британске истраге поводом смрти дуплог агента Александра Литвињенка у Лондону, под руководством пензионисаног судије сера Роберта Овена, да је у питању „убиство које је највероватније наредио“ председник Русије Владимир Путин – није вредан пажње. Други су разлози из којих би Литвињенкова судбина (као и још једног западног сарадника Бориса Њемцова прошле године) у редовима колега на Балкану требало да изазове нелагодност. На Овенова политички наручена и плитка разматрања непотребно је трошити време осим онолико колико је неопходно да буду адекватно исмејана. „Политизација наводне кривичне истраге“, коментарише угледни британски аналитичар Финиан Канингам, „толико је очигледна да аљкавост ту највише пада у очи“. Фатална грешка и Литвињенка и Њемцова била је та што су се ухватили у коло из којег – без обзира на количину понуђених грошева – више изласка није било. Барем не с главом на раменима. Литвињенко и Њемцов нису се показали као посебно успешни сарадници служби које су их користиле и усмеравале. Поред материјалних бенефиција, које прате сарадњу, вештачко уздизање до статуса препознатљивих јавних симбола несумњиво им је ласкало и годило њиховом егу, али само док је трајало. То пријатно осећање, које се, према ироничној формулацији Андија Ворхола, састоји из интензивног уживања „петнаестоминутне славе“, има, међутим, и врло рискантно наличје. Сурови господари увек праве тврд пазар са својим марионетама. Чувени су по томе што не дозвољавају да њихове инвестиције пропадну. КАКО ЗАВРШАВАЈУ ПИОНИ Када је Литвињенкова и Њемцовљева употребљивост исцрпена, контролори су потрошеним политичким средствима одредили последњи задатак. За ту жртвену привилегију њихова свесна сарадња није била ни тражена. Последња услуга састојала се из тога да под инсценираним околностима са овог света буду насилно испраћени као недобровољне „сакралне жртве“ рушилачког пројекта коме су се опортунистички и халапљиво својевремено придружили. Убиства оба пиона западних обавештајних служби Литвињенка и Њемцова разумљива су и попримају свој пуни политички смисао једино у складу са оваквим објашњењем. Бројни знаци указују на то да се слична операција припрема и у Републици Српској под лажном заставом, подразумева се, као оне претходне. Други талас „обојене револуције“ дошао је у пат-позицију. Дуга серија провокација и упорна агитација стачунати да анимирају -масе, упркос повољним околностима – нису уродили плодом. Кадровски састав пете колоне, који се и даље битно не разликује од некомпетентне марионетске екипе која је 2014. године ужасно подбацила, не обећава знатно боље резултате ни овога пута. Да би се ствари покренуле са мртве тачке, неопходан је јак електрични шок или „варница“, како би се изразио Џин Шарп. У том контексту, тон и садржај недавног саопштења Драгана Чавића у име Народног демократског покрета, микроскопске политичке странке коју предводи у Републици Српској, крајње су знаковити и – забрињавајући. Као са већ поменутим потрошеним руским пионима, драматично жртвованим искључиво зарад производње психолошких услова погодних за свргавање председника Путина, и у Републици Српској настала је слична ситуација. У суштински безначајног Драгана Чавића уложена су знатна средства. Заузврат за апсолутну послушност од презреног политичара бламираног Извештајем о Сребрениципрекомпонован је у опозиционог лидера са медијском видљивошћу која надалеко превазилази стварну политичку тежину неког ко контролише свега два гласа у скупштини од 83 посланика. Међутим, без обзира на огромну логистику која му је стављена на располагање, практични политички резултат делатности Драгана Чавића близу је нули. Он је био пуштен с ланца, искоришћен и – потрошен. То је чињеница која сигурно не промиче оштром оку страних контролора. ШТА МЕНТОРИ СПРЕМАЈУ ЧАВИЋУ У том контексту и у светлу досадашњег искуства, Чавићево саопштење од 17. јануара 2016. године поприма посебно злослутан призвук: „Одговор на питање колико је још у МУП-у раскалашних и на све спремних режимских чувара са полицијским овлаштењима, са злочиначким размишљањем у глави – нико не зна. Треба ли да се у Српској деси наша верзија судбине Славка Ћурувије, наша верзија злочина на Ибарској магистрали, наша верзија ликвидације Ивана Стамболића и, коначно и неминовно – наша верзија Петог октобра, питамо се ми у Народном демократском покрету!“ Па завршава алузијом која превише звучи као самоиспуњавајуће пророчанство: „Република Српска врло лако може добити своје жртве по злочиначкој рецептури из случајева Ћурувија, Ибарска магистрала, Стамболић… а није искључено да се деси и жртва попут случаја Ђинђић!“ Да ли је Чавићу непознато да су све личности које набраја биле жртвоване од исте руке и – што је једнако важно – да су играле у истом колу у коме игра и он? Небитно је да ли Чавић има неку дискретну назнаку за коју је јавност ускраћена о томе шта му ментори спремају па прибегава очајничком лукавству, покушавајући помоћу медијске драматизације да их предухитри. Стандардна рецептура за овакве ситуације остаје непромењена и она важи и даље, за све бабе које у оваква кола непромишљено ускачу. Коцкице су поређане тако да би управо једно спектакуларно режирано смакнуће неког од челника пете колоне у Републици Српској у заинтересованим круговима заиста могло деловати као врло привлачно решење да оживи траљаво напредујућу „обојену револуцију“. Уместо тога што блати припаднике Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Драган Чавић би поступио паметније да се према њима учтивије понаша. Могли би му затребати да га од „његових“ заштите. Ма колико парадоксално звучало, Драган Чавић Републици Српској ипак вреди више жив него мртав. Печат http://www.standard.rs/politika/33785-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%B5%D0%BD%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B7%D0%B8-%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D1%82-%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%98%D1%83-%D1%80%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98
