Да ли је Вашингтон потрошио милијарде долара да уништи иранску револуцију да би на крају променио мишљење?

СОРАЈА СЕПАРФОР УЛРИХ Да ли је Вашингтон потрошио милијарде да уништи иранску револуцију и демонизовао тај народ да би на крају променио мишљење? Не ради се о научнофантастичном филму о рату између снага НАТО и Варшавског пакта и међусобном гађању нуклеаркама САД и Совјетског Савеза, већ о дану после имплементације договора са Ираном. Иако сам раније више пута говорила и писала о томе да се америчка позиција према Ирану неће променити, сада би свима требало да буде јасно да ће све остати исто. Америка се „захвалила“ Ирану уводећи му нове санкције због развоја његових одбрамбених капацитета – балистичих ракета. Уколико нам је свима заједнички циљ достизање и одржање равнотеже у овом свету, што би требало све да нас учинији безбеднијим, ево шта мора да се догоди. Сад, кад су санкције Савета безбедности УН против Ирана укинуте, Шангајска организација за сарадњу (ШОС) мора одмах да интегрише Иран као пуноправног члана. Свака алтернатива том развоју ситуације делује мрачно. Док ирански „реформисти“ пишу да „Америци треба Иран“, истина је да је праведнијем и избалансиранијем свету, поред Русије и Кине, потребан и Иран. САД нису одустале од аспирација да постану глобални хегемон. Никад их није занимао мир. Мир је некомпатибилан са политиком експанзије/доминације. Прошлог месеца објављено је да Пентагон планира успостављање нових „трајних база“ широм најнестабилнијих региона у свету (Пентагон планира да направи мрежу база на подручјима којима прети ISIS). АЛТЕРНАТИВНА АФРИЧКА НАФТА Током 1941. Ајзаја Бауман, кључни човек Савета за иностране послове, пише: „Мера наше победе ће бити мера наше доминације после победе“. То је тачно: после Хладног рата истакнути Американци, попут Волфовица и Рустова, сматрали су да је важно обуздати Русију (Хартленд – водич за планирање одбране, 1992, 1993). Осетили су да ће доминација над Хартлендом (Источна Европа, Русија и Централна Азија) обезбедити доминацију над целим светом. Догађаји у претходних неколико година потврђују да је у току постепена имплементација тог плана. Недавно је (април 2015) током говора на Стратешкој конференцији војног колеџа заменик министра одбране Роберт Ворк објаснио како Пентагон планира да одговори на три типа ратова које наводно воде Иран, Русија и Кина. Ови циљеви олакшани су нуклеарним споразумом са Ираном. Хајде да то размотримо. Кренимо од Нигерије (Западна Африка) и Јемена. Године 1998. Клинтонова стратегија националне безбедности је врло јасно назначила да је неометан приступ нигеријској нафти и другим виталним ресурсима од кључне важности за америчку спољну политику. Почетком 2000-тих, Четам хаус је, поред осталих, у једној од својих публикација афричку нафту препознао као добру алтернативу нафти из Персијског залива у случају прекида испорука. Публикација је следила америчку стратегију померања фокуса ка афричкој нафти. Оријентација ка афричкој нафти била је и у агенди Дика Чејнија 31. маја 2000. Израелски IASPS (Институт за стретешке и политичке студије; прим. прев.) сугерисао је 2002. године Америци да се преоријентише на афричку нафту. Те године је „основан“ Боко харам. AFRICOM је 2007. године помогао консолидацију ових планова у региону. А 2011. у публикацији под називом Глобализација западноафричке нафте: Америчка ‘енергетска безбедност’ и глобална економија истиче се да се „САД позиционирају на начин који ће им омогућити да, коришћењем војне силе, обезбеде неометану пловидбу афричке нафте ка Америци“. То је само једна од стратегија снадбевања нафтом са циљем да послужи као додатак (или алтернатива) нафтним рутама које пролазе кроз Хормушки мореуз. Што се тиче Јемена, да бисмо разумели геополитичку позадину саудијског рата против те државе, требало би да прочитамо Геополитику јеменског рата: Отварање новог фронта против Ирана од Махдија Даријуса Наземораје. Он с разлогом примећује да „САД желе да обезбеде контролу над Баб Ал-Мандебом, Аденским заливом и острвима Сокотре. Баб Ал-Мандеб је стратешки веома важна тачка међународне поморске трговине и енергетских токова, који Персијски залив – кроз Индијски океан и Црвено море – повезују са Медитераном. За међународне поморске коридоре и трговину између Африке, Азије и Европе Баб Ал-Мандеб је ништа мање важан од Суецког канала.“ ГЛАВНИ ЦИЉ САД У ИРАНУ У 2012. години идентификовано је неколико алтернатива Хормушком мореузу, које су у то време сматране ограниченим по питању капацитета или превише скупим. Међутим, истовремена контрола западноафричке нафте и Баб ал-Мандеба умањили би стратешку важност Хормушког мореуза у случају избијања рата. Веома важна за разматрање је и чињеница да би последице бомбардовања постројења за обогаћивање уранијумом, у тренутку када се у њима налази неколико стотина килограма обогаћеног уранијума, резултовало еколошком катастрофом која би засенила све које су се икад догодиле и довело до умирања милиона људи. Ирански нуклеарни споразум у великој мери смањује обим последица у случају такве катастрофе. Све ово су, наравно, спекулације. Нема дилеме да је главни циљ САД да у Ирану инсталира режим који би био пријатељски настројен према Вашингтону. Али шта ако им тај план пропадне? Да ли је Вашингтон потрошио милијарде долара да подрије и уништи иранску револуцију и деценијама демонизовао тај народ да би на крају просто променио мишљење? Није ли ово исти сценарио којем смо се надали на крају Хладног рата, да бисмо тек касније схватили да је Вашингтон наставио да води прикривени рат против Русије? Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ The Saker http://www.standard.rs/svet/33692-%D0%B8%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B4-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5