Одлазећа 2015. година ући ће у историју као година са мого прекретница – нарочито прекретнице од претходне епохе када је стратешка иницијатива у светским пословима у целини припадала САД и њиховим најближим савезницима, ка новој епоси, која постаје уистину мултиполарна и мултивекторска. Један од таквих полова постаје Русија, која не само да је поново повратила стратешки важне области и регионе у свету, него је и постала центар привлачења за друге земље и народе који се залажу за заустављање хегемоније авроатланске заједнице. “Препакивање” система међународних односа које се одиграва пред нашим очима може се пратити по свим кључним параметрима, а један од њих је традиционално и енергетика. Последњих месеци постало је очевидно да су управо у овој области посебно оштре и очигледне противуречности између позиције политичких елита орјентисаних на Брисел и Вашингтон – и интереса становништва европских земаља које је све мање склоно да остане талац непредвидљивости која потиче како од Европске комисије, тако и од Украјине. А неодговорна дејства руководства Турске које практично минира реализацију пројекта изградње гасовода “Турски ток” који је угодан свим земљама централне и југоисточне Европе, присиљава исте да се замисле о сопственом месту у систему европске енергетске безбедности. Тај систем се у овом тренутку јасно усмерава на северни правац, у област функционисања гасовода “Северни ток” и изградњу његовог другог крака. Централноевропске земље су са лоше прикривеном љубомором доживеле потписани споразум акционара за стварање гасоводног система “Северни ток – 2”, потписан у септембру од стране компанија “Газпром” BASF, E.ON, ENGIE, OMV и Shell. У писмима-жалбама адресираним на Европску комисију и лично председника Европског савета Доналда Туска, Русија и Немачка су биле оптужене за све смртне грехе укључујући и вероломство и њихову намеру да иза леђа Пољака, Чеха и Словака кују заверу. Да би угодили својим краткорочним политичким амбицијама и увредама, владе земаља централноевропског региона одбијају да схвате ту главну околност на коју указује посебно влада Немачке и лично потпредседник Зигмар Габријел: то је значај реализације пројекта “Северни ток – 2” за “обезбеђење поузданих испорука руског гаса европским потрошачима у условима пада производње гаса у Европи”. [http://www.gazprom.ru/press/news/2015/october/article250164/] Међутим, разумевање не само важности, него и неизбежности сарадње са Русијом у послу обезбеђења сопствене националне и општеевропске енергетске безбедности, полако али сигурно продире чак и у оне земље које су се традиционално дичиле својом опозицијом према Москви – посебно у Литванији. Ових дана су “Газпром” и литванска компанија АВ Amber Grid потписали десетогодишњи уговор на транзит руског гаса преко Литваније у Калињиградску област. Споразум предвиђа транзит до 2,5 милијарде кубних метара гаса за годину дана и ступа на снагу 1. јануара 2016. године. У вези с тим треба подсетити да је у јуну 2014. године “Газпром” продао пакет акција у литванским компанијама Amber Grid и Lietuvos Dujos за 121 милион евра. Пре тога, у јуну 2013. године, акционари Lietuvos Dujos, међу које је убрајан и “Газпром”, одлучили су да се издвоје у посебно правно лице, компанију за испоруку гаса. Тако је била створена компанија Amber Grid. Што се тиче компаније Lietuvos Dujos, она остаје кључни увозник руског гаса и најкрупнија компанија у Литванији за дистрибуцију гаса. [http://www.vestifinance.ru/articles/65942] Позиција Литваније диктирана је чисто економским околностима. Пројекат претварања литванског гасно-складишног терминала у Клајпеди у кључно чвориште за пријем и реекспорт природног гаса у суседне земље, и тако није постао реалност. У одлазећој 2015. години државна гасна компанија Летоније Latvijas Gaze изјавила је да није заинтересована за куповину течног природног гаса из Литванског терминала течног природног гаса. “Наша потражња за гасом у Летонији у потпуности се покрива на рачун дугорочног уговора са руским “Газпромом”. Тржиште због текућег вишка за сада није спремно за додатне капацитете гаса” – изјавио је Марио Нулмејер, заменик председника управе компаније Latvijas Gaze. [http://www.vestifinance.ru/articles/64323] Притом, раније планирани капацитет терминала у Клајпеду који је предвиђен за 4 милијарде кубних метара гаса, не може покрити ни нужде саме Литваније. Тако испада да као једини извор обезбеђења потреба саме Литваније, а такође и њених транзитних планова, остаје руски гас. И још један симболичан догађај. У новембру 2015. године навршило се 40 година од првог потписаног уговора за испоруке руског гаса у Француску. Жерар Местраље, Шеф француске компаније ENGIE, који је стигао у Русију ради учешћа у јубиларним свечаностима, овако се изјаснио поводом пројекта “Северни ток – 2”: “Ми се радујемо што заједно са “Газпромом” обележавамо јубилеј дугорочног чврстог партнерства које уједињује наше компаније. То партнерство је дало значајан допринос у развоју гасне индустријске гране у Европи. Учешће ENGIE у пројекту “Северни ток – 2” представља поруку да ми верујемо у наставак те сарадње” – подвукао је Жерар Местраље. А председник Управног одбора ОАО “Газпром” Алексеј Милер подсетио је на још један датум: “Данас ми обележавамо још један јубилеј – пре пет година ENGIE је постала партнер у пројекту “Северни ток”. Његов успех је свима познат и у септембру смо ми са нашим европским партнерима, и наравно, са компанијом ENGIE, донели одлуку о изградњи гасовода “Северни ток – 2”. То значи још додатних 55 милијарди кубних метара руског гаса, који ће стићи на европско тржиште”. Штавише, управо су у оквирима свечаних обележавања, Алексеј Милер и Жерар Местраље потписали Допуну на Споразум о купопродаји акција заједничке пројектне компаније Nord Stream 2 AG, која се бави реализацијом пројекта “Северни ток – 2”. Документ предвиђа повећање улоге ENGIE у пројекту до 10%. На тај начин, после склапања споразума за добијање акција иностраних партнера та течни природни гас, улога партнера у пројекту ће се распоређивати на следећи начин: «Газпром» — 50%, BASF, E.ON, ENGIE, OMV, Shell — по 10%. [http://www.gazprom.ru/press/news/2015/november/article250782/] Такав је данашњи распоред на европском енергетском тржишту: док земље централне и југоисточне Европе скупљају увреде и по инерцији се обраћају “старијем брату” за заступништво (само што то сада више није СССР него Европска комисија) – одговорније земље, политичари и бизнисмени, праве свој дугорочни избор. А у енергетици, као и у крупном бизнису – ко није успео, тај је закаснио!
