Бранко ВЛАХОВИЋ Од сталног дописника: Москва ПОСЛЕ обарања руског авиона СУ-24 и захлађења односа са Турском, Русија се поново окренула Курдима. Најогорченији у Москви отворено траже од власти у Кремљу да казне Турску тако што ће поново, као у совјетско време, помагати покрете Курда не само у Сирији и Ираку, него и у Турској. Познаваоци историје истичу да је царска Русија у време лоших односа са Турском такође покушавала да игра на карту Курда желећи да тако ослаби свог старог непријатеља Турску. Прошле среде Москву је посетила делегација прокурдске Демократске партије народа, која игра значајну улогу у политичком животу Турске. Они имају своје представнике у турском парламенту, а њихов лидер, адвокат Селахатин Демирташ, срео се прошле среде са министром спољних послова Сергејом Лавровом. – Знамо ми да су међу онима који се са оружјем у рукама боре против Исламске државе сиријски и ирачки Курди. Они ратују за своје куће и за право да живе на својој земљи – рекао је Лавров. Доласку лидера прокурдске партије у Москву противило се руководство у Анкари. Јер, Демирташ је већ критиковао руководство Турске због рушења руског бомбардера СУ-24. Али Анкара не може да замери Москви што је примила Демирташа јер је он турски парламентарац, а осим тога Турска годинама пружа гостопримство терористима са Кавказа, а сада подржава Kримске Татаре, који маштају да имају своју државу на Криму који се недавно вратио у састав Русије. Иначе, у Турској, која има око 75 милиона становника, два најбројнија народа су Турци и Курди. Али осим њих има неколико милиона Черкеза (дошљака са Кавказа), затим толико Kримских Татара, па Јермена и других. Коментари западних листова били су очекивани. Они су почели да пишу да, ако Русија успостави тесну сарадњу са Курдима, Турској ће запретити велика опасност. Неки су се присетили совјетских времена, кад је Москва помагала Радничку партију Курдистана коју у Турској сматрају терористичком организацијом. Њен лидер Абдулах Оџалан је у затвору од 1999. године, осуђен на доживотну робију. Турске власти ратују на својој територији са Курдима “ниским интензитетиом” још од 1984. године. Нема сумње да “курдски фактор” може да закомпликује ситуацију у Турској. Последњих десет дана турска војска је убила 127 Курда, а у 17 градова уведен је полицијски час. Председник Ердоган је изјавио да ће војно-полицијска акција трајати док цели регион не очисти од присталица Радничке партије Курдистана. ЗАХРАН АЛУШ ПАО ПОД БОМБАМА ГЛАВНИ командант сиријских побуњеника Захран Алуш убијен је у ваздушном нападу сиријских снага на ободима Дамаска, саопштиле су активистичке групе и сиријска влада. Он је убијен у нападу на окупљене команданте побуњеника у близини предграђа Дамаска Отаја, наводи Сиријска опсерваторија за људска права. Опсерваторија је навела да је засад нејасно да ли су ваздушни удар извели сиријски или руски војни авиони, али је сиријска војска касније преузела одговорност за напад у саопштењу које је објавила државна новинска агенција САНА. Да Анкара жели да искористи садашњу ситуацију у Сирији да се обрачуна са својим старим противницима, доказ је и недавна изјава америчког министра одбране Ештона Картера у Америчком конгресу, који је казао да турски авиони бомбардују курдске сепаратисте из Радничке партије Курдистана, а не Исламску државу. Московски експерт за ирачки Курдистан Станислав Иванов објашњава да Турска одавно сматра да су Радничка партија Курдистана и Партија демократског савеза Сирије терористичке организације и због тога су минирали границу са Сиријом и оградили је бодљикавом жицом. Сергеј Лавров и Селахатин Демиртас Онај део Сирије где живе Курди је најсиромашнији и има највећи број неписмених. Граница према Турској је затворена за Курде. Курди са сликом лидера Оџалана Међу сиријским Курдима је јако популаран Путин и они желе да отворе своје представништво у Москви. Обични Курди, без обзира на то где живе, у Сирији, Ираку, Ирану или Турској, подржавају руску војну операцију у Сирији, каже ирачки политиколог Рамазан Османов. Курди не ратују против јединица лојалних председнику Сирије Башару Асаду. Због тога није мало оних који у Москви сматрају да би због стварања јачег заједничког фронта Асад требало да понуди Курдима аутономију. МАШТАЈУ О ДРЖАВИ КУРДИ су староседелачки народ који има свој језик и живи углавно у четири државе: Турској, Ираку, Сирији и Ирану. Мањи број Курда живи и у Либану, Јерменији и Азербејџану. Највећу аутономију имају у Ираку. Курди вековима сањају заједничку државу Курдистан. Укупно их има око 35 милиона. Највише их је у Турској где према различитим подацима живи од 11 до 15 милиона Курда. У Ирану их је око седам, у Ираку око шест и по милиона, У Сирији их је око три. У Азербејџану живи око 180.000 Курда док их је у Јерменији око 37.000 и Грузији око 20.000. На западу је најбројнија дијаспора она у Немачкој – око 800.000 Курда. Што се тиче Курда као народа, њихова главна невоља је што нису јединствени. Сиријски Курди не воле руководство ирачког Курдистана јер га сматрају издајничким. Турска је уложила милијарде долара у ирачки Курдистан. Иако ратује са Курдима у Турској, руководство у Анкари подржава односе са лидером ирачког Курдистана Масудом Барзанијем. Он је недавно посетио Анкару и није нимало случајно да је тада први пут у историји уз турску била и застава Курдистана. Барзани сигурно неће жртвовати своје односе са Турском да би се зближио са Русијом. Видело се то и кад су Руси доказивали да Турска тргује нафтом из окупираних подручја Сирије и Ирака. Тада су представници ирачких Курда изјавили да су снимљене велике цистерне заправо њихове а не турске. МАЛО ИМАЈУ, МАЛО НЕМАЈУ КРИВАЦ што 1920. године Курди нису добили своју државу био је Ататурк. Договором у Севру било је предвиђено да Курди из Турске и Ирака имају своју државу. После Ататуркове побуне, Курдистан је подељен између Турске и Ирака. Курди се са тиме нису мирили па су од 1921. до 1924. на северу Ирака имали Краљевину Курдистан, а 1925 су то направили и у Турској, али је исте године она ликвидрана. У Ираку су Курди добили аутономију 1970. Од 1991. до 2003. били су практично независни, али су се касније интегрисали са Ираком, са доста великом аутономијом јер чак имају и своју војску. Да подсетимо, у пролеће 1991. Савет безбедности ОУН је донео одлуку да да се створи безбедносна зона на северу Ирака где није смела да улази војска Садама Хусеина. У периоду 1991. до 2003. Курди су добили неку врсту полунезависности. Могли су да формирају своју самоуправу и војску. Они су у периоду 2003. до 2006. успели да у оквиру Ирака постану федерални субјект – ирачки Курдистан – који има три провинције. У складу са уставом Ирака, Курдистан има право да добија 17 одсто од продаје нафте за развој свог региона. Сада се опет воде разговори између Курда и Багдада. Ирачки Курдистан има свој парламент, владу и оружане формације, али они немају новац да би плаћали своје војнике. Багдад не жели да Курдистану даје 17 одсто од продаје нафте, па су тамошњи Курди одлучили да нафта не иде преко Багдада већ да се експортује преко Турске. http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.479.html:583349-%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D1%82-%D0%BE%D0%BA%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B5-%D0%9A%D1%83%D1%80%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B0
