ДАИШ шири метастазе по Либији

Борис Степанов Када је у пролеће 2011.године НАТО почео рат  против Моамера Гадафија, у Бриселу су се, како су говорили, борили за демократију у Либији. 20.октобра те исте године Гадафи је уз бурни пљесак госпође Хилари Клинтон искидан на делове, а затим су  потрошене десетине милијарди долара, али  до њихове демократије у Либији  није дошло. Наиме, тамо је почео дуг грађански рат коме се још увек не види крај. Банде и племена која су једна другима супарници немају намеру да оставе оружје. Али, у Либији имају због чега да се боре. То је нафта. Њене укупне резерве се процењују на скоро 30 милијарди барела. Либија је богата и природним гасом – 1,6 билиона кубних метара. Американци, Французи и Британци се нису тек тако обрачунали са пуковником Гадафијем. Њима је требало главно спремиште нафте и гаса за Северну Африку. Надали су се да ће нове власти омогућити највећим сировинским играчима Запада да омасте брке. Међутим, преварили су се. Нове либијске власти су одлучиле да брке омасте и сами, тако што су земљу поделили на два непријатељска табора који о међусобним односима разговарају са великом жестином. И то не само годину дана. Ако је за време пуковника функционисала планска економија која је од Либије направила цивилизовану и релативно богату земљу у којој су сви имали солидне плате и огромне социјалне привилегије, данас њом владају анархија и хаос. При том, ДАИШ је у Либији све ближи главној снази. Како данас кажу многи западни политичари, Либија представља само један од примера како рак ДАИШ пушта метастазе. НАТО одавно гази по сопственим грабуљама – прво свргава и убија лоше (с његовог гледишта) Садама Хусеина и Моамера Гадафија, а затим шири грађански рат у региону, који покушава да угаси бензином. Притом, схватајући да су направили грешку, и да су помогли да се на Блиском Истоку и у Северној Африци створи расадник терориста, почињу да троше нове милијарде долара, сада – на борбу против ИД-а. Међутим, терористички рак се уклања уз велике трошкове и не баш онолико лако, колико се то данас чини Вашингтону и Бриселу.