Доле „државни удар“ – живела „револуција“!

Да ли су сада одахнули сви они који су из (не)оправданих разлога страховали од „државног удара“ који се у другој половини новембра најављивао на страницама „Информера“ и у студију „Пинка“? Да ли им је сада лакше, када смо, после отварања првих преговарачки поглавља са ЕУ, ако је веровати председнику Владе Србије, уместо државног удара добили – револуцију?[i] Легалистима међу њима засигурно јесте. Јер, једно је када мрачне западне силе и њихови помагачи, који хоће да спрече напредњачко лукаво и вешто маскирано приближавање Русији под легендом „евро(атлантских)интеграција“, покушавају да збаце или индукују смену демократски изабране напредњачке власти, да би у Србији инсталирали другу, „послушничку“, која ће испуњавати све њихове налоге – а сасвим друго када се та иста, демократски изабрана напредњачка власт сама баци у наручје тих истих, колико јуче „мрачних“ западних сила, како би озваничила будуће беспоговорно испуњавање свих западних налога, кроз процес отварања, испуњавања и затварања дуго чувених ЕУ поглавља. То је, ако добро схватамо, суштина тог, хајде да га назовемо легалистичко-прагматично-патриотског императива: не дамо да нам нико споља намеће окове – ми то можемо и сами да урадимо! Државни удар – не, револуција – да! Ко не разуме ту једначину, вероватно није зрео за високу политику. Онима који су љубитељи историје је, претпоставило би се, такође лакше, јер им је премијер, у већ поменутом ауторском чланку у „Телеграфу“, најзад објаснио цели смисао последњих 200 српских година. И Карађорђева величанствена деценијска битка против још увек моћне Отоманске империје, и Милошев Други устанак, и сви каснији устанци српског народа на поробљеним територијама, Невесињска пушка, Балкански ратови, Мојковачка битка, Албанска голгота, 62.000 српских војника који су, по бесном признању немачког цара Вилхелма II, „одлучили“ Први светски рат, први антифашистички устанак у поробљеној Европи, неизвесна битка за Републику Српску у потпуној међународној изолацији, херојска одбрана од НАТО агресије 1999 – све то је тек сад, по председнику Владе Србије, добило свој пуни смисао. Све је то било зарад – отварања поглавља. Признајем, никада нисам чуо да је мој деда-стриц Живорад, један од 1300 каплара, био инспирисан „евроинтеграцијама“ када је решио да напусти инжењерске студије и лати се оружја за одбрану Србије, нити да је мој деда Миодраг, адвокат, обукао униформу ЈВО и погинуо, оставивши иза себе троје мале деце, за љубав Брисела, нити да је моја баба-тетка Иванка, ћерка богате сремске породице, ризиковала живот као партизански илегалац у име „нормализације односа“ са Лазаревим Косовом… Али, ограђујем се – можда ми у широј фамилији једноставно нисмо отворено комуницирали међу собом, можда смо били превише закопчани, интровертни, а можда чак – не дај Боже – и назадни? Можда се у другим, напреднијим породицама, фамилијама, братствима и племенима ипак поступало отвореније. Можда су њихова деца од малена бивала посвећивана у велику тајну смисла српског живота и битисања, и учена да неугашени бриселски пламен одржавају до тренутка када ће моћи безбедно да га предају у руке следеће генерације – до испуњења великог, двовековног сна. До отварања поглавља. До велике, „дубинске“ револуције која нам је најављена у премијеровом ауторском чланку 14.12.2015. а успешно изведена само дан касније, 15.12.2015. Сада је време да будемо бескомпромисни са собом, и да се изнова, храбро суочимо са собом и сопственом народном историјом, и поставимо себи нека тешка питања. Да ли нам је отварање поглавља био сан само током последњих 200 година? Или су, можда, тај сан Срби сањали и пре тога? Смемо ли се бар надати? Да нису можда Немањићи нешто бар наслућивали, па су се зато неки од њих женили западним принцезама или властелинкама? Да ли су бракови краља Стефана Првовенчаног са Аном Дандоло, Стефана Уроша са Јеленом Анжујском, Краља Милутина са Јелисаветом Арпад – заправо били претече српских ЕУ-интеграција? Или, да обрнемо питање: може ли ико да докаже да нису? Може ли се, на пример, доказати да браћу Мрњавчевиће није однела мутна Марица док су бранили границе будуће ЕУ? Хоће ли их неко у будућности наводити као претечу FRONTEX-а? Чини се да ће уџбеници, поново, морати да се мењају. Да ли је сада јаснији, онима којима до сада није био, смисао израза „револуција која тече“? А кад само човек помисли да су сва ова колосална сазнања, цео овај вихор смислености и самопросветљења могли да нам буду ускраћени да је, којим случајем, најављени прошломесечни државни удар успео – дође му да се најежи. За длаку смо избегли тај невесели сценарио. И хвала свима који су то спречили. Да није било њих, не би данас било ни ове величанствене револуције. Премијеров пут од директора Хале „Пинки“ до новог хероја Пинк(иј)а трајао је мање од 20 година, а пут од Великосрбина до малосрпског ЕУрофила свега неколико седмица. Српска историја се дефинитивно убрзава, баш као што је „и читав свет бржи“, како је премијер виспрено приметио у већ поменутом ауторском чланку. О томе да револуције, по правилу, једу своју децу – неки други пут. [i] http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1904934-danas-je-najrevolucionarniji-dan-u-srpskoj-istoriji-ovo-je-poruka-aleksandra-vucica-pred-istorijsko-vece-u-briselu