Када је у марту 2009. године тадашњи хрватски премијер Иво Санадер послао на гласање у Сабор предлог ратификације Северноатлантског уговора, којим би Хрватска и формално озаконила своју вољу да приступи НАТО-у, на основу позива који је добила 3.4.2008. на НАТО самиту у Букурешту, то је пропратио речима: „Заборавит ћу притом да су неки хтјели референдум. Да смо ишли у ту авантуру, не би ово остварили“.[i] Како ствари сада стоје, његов садашњи црногорски пандан, Мило Ђукановић, водиће се истим „демократским“ обзирима, како би легализовао и легитимисао позитивни одговор званичне Црне Горе на позив за њено учлањење у НАТО, упућен 2. децембра 2015. године са министарског састанка земаља-чланица Северноатлантског савеза у Бриселу. То је ваљда оно што НАТО генсек Јенс Столтенберг подразумева под „прогресом у демонстрацији јавне подршке за чланство Црне Горе у НАТО“, на шта је позвао црногорске власти при саопштавању одлуке о позиву Црној Гори на отварање приступних преговора за чланство.[ii] Далеко смо одмакли од славног времена с почетка 1990-их, „коначне победе демократије“ и најављиваног „краја историје“, у којем ће се сви проблеми човечанства решавати демократски и тржишно. Далеко смо одмакли од маја 1990. године, када је тадашњи НАТО генсек, Манфред Вернер, надахнуто говорио о „најважнијим задацима“ који чекају Алијансу, као „заједницу вредности“, укључујући и „подршку земљама Централне и Источне Европе у њиховим напорима да изграде демократију и успешне привреде“.[iii] А још даље смо одмакли од лепих жеља које је тада, у име НАТО, Вернер изрекао у вези односа са Совјетским Савезом и његовим местом у будућој Европи: „Главни задатак у предстојећој деценији биће изградња нове европске безбедносне структуре, која би укључила Совјетски Савез и државе Варшавског пакта. Совјетски Савез ће играти важну улогу у изградњи таквог система. Ако размотрите садашњи положај Совјетског Савеза, који је практично остао без савезника, онда можете разумети његову оправдану жељу да не буде потиснут из Европе. Задатак такве европске безбедносне структуре биће да организује безбедносно партнерство европских држава, ради превазилажења крутог непријатељства из година Хладног рата, и да од конфронтације напредује ка сарадњи… Треба да нађемо решења која поштују легитимне безбедносне интересе свих учесника, укључујући и Совјетски Савез. Подвлачим: свих учесника; другим речима, не само Совјетског Савеза. Та нација има право да очекује да немачко уједињење и немачко чланство у Атлантском савезу неће угрозити њену безбедност. Међутим, такође је јасно да она не може очекивати да НАТО доведе у питање своје постојање и пружи јој нешто што она сама није успела да добије у прошлости, чак и на врхунцу своје моћи. Запад не може да на ерозију Варшавског пакта одговори слабљењем или чак распуштањем Атлантског савеза; једини одговор је успостављање безбедносног оквира који обухвата оба савеза: другим речима, оквир који увлачи Совјетски Савез у Европу засновану на сарадњи“. Међутим, ипак смо, у данашњем времену, после позива Црној Гори да постане 29. чланица НАТО – а 1990, да подсетимо, било их је свега 16 – најудаљенији од следећег кључног Манфредовог уверавања, упућеног тог маја тадашњем Совјетском Савезу: „Сама чињеница да нисмо спремни да НАТО трупе размештамо даље од територије Федералне Републике (Немачке) Совјетском Савезу пружа чврсте безбедносне гаранције“. Опште је познато шта је остало од ових лепих речи и обећања, поготово овог последњег о неширењу, за које се данашњи политички Запад прави да не постоји, и да никад није ни постојало. НАТО је, у међувремену, прошао кроз три рунде проширења: 1999, 2004. и 2009, да би сада и Црна Гора била позвана у чланство, уз опаску генсека Столтенберга да тај позив представља „важан корак у евроатлантској интеграцији целокупног западно-балканског региона“.[iv] Другим речима, нека се припреме Србија, Босна и Херцеговина и Македонија (а зашто не и „Косово“). Обећања се на Западу дају да би била прекршена… Паралелно са овим вероломним процесима, док се Совјетски Савез распадао а Јељцинова Русија скоро 10 година покушавала да буде најбољи западни штребер у одељењу, НАТО се умешао у грађански рат у бившој Југославији, активно форсирајући сецесионисте, неонацистичке екстремисте и исламске терористе као инструменте сопствених интереса, први пут користећи силу ван своје територије (против Војске Републике Српске 1994. и 1995. године), да би све то „крунисао“ отвореном агресијом на остатак Југославије, између 24.3. и 9.6.1999. године. Русија је, чим је почела да показује знаке повратка у редове суверених држава, почела да бива третирана прво као партибрејкер, па онда и као непријатељ. Руске иницијативе за успостављање простора јединствене и недељиве безбедности на простору од Лисабона до Владивостока – а да ли је Вернер говорио о нечему суштински различитом – су у потпуности игнорисане. Уместо тога, подстакнут је још један чин сецесије, овог пута „Косова“, у фебруару 2008. Нападнути су и уништени Ирак и Либија, дестабилизована северна Африка и Блиски исток, подржано формирање тзв. Исламске државе ради уништавања Сирије и додатног преобликовања региона. Трајно је дестабилизована Украјина, чију војску НАТО сада активно подржава иобучава – „Украјина није сама“, како је управо поручио Столтенберг из Брисела, подвукавши да НАТО „наставља да помаже Украјини у неколико области, укључујући модернизацију командне контроле, сајбер и логистичких капацитета[v] – све под фирмом „помоћи“, а фактички ради избијања на саме западне руске границе. На састанку са руским министром спољних послова Лавровим у фебруару 2015. генсек Столтенберг је тај поход ка руским границама цинично назвао „дефанзивним“, као одговор на руске примедбе да НАТО ствара додатне напетости и „провоцира конфронтацију и подрива евроатлантски безбедносни систем“. Ово све пошто је у јануару Столтенберг потврдио планове Алијансе за успостављање командних центара и снага за брзо реаговање у шест источноевропских земаља: Естонији, Летонији, Литванији, Румунији, Пољској и Бугарској, уз најаву да ће НАТО Снаге за реаговање бити повећане са 13.000 на 30.000 припадника.[vi] Разуме се, сва руска упозорења о негативним последицама позивања Црне Горе у чланство наилазила су на глуве уши. Како чак и Ројтерс констатује, „руски министар спољних послова Сергеј Лавров је у септембру рекао да свако ширење НАТО представља „грешку, чак и провокацију“, док је НАТО политика тзв. отворених врата „неодговорна политика која подрива решеност да се игради систем једнаке и заједничке безбедности у Европи“.[vii] Наравно, не може а да се не примети како позив Црној Гори за учлањење долази паралелно са другим западно-инспирисаним покушајима дестабилизације региона, од терористичких напада у Македонији, Босни и Херцеговини и на „Косову“, до перманентних нереда у Приштини и непрекидних напада на преостале Србе на КиМ, „изненадне“ одлуке Уставног суда БиХ да поништи Дан државности Републике Српске. Они који су решили да питање црногорског учлањења баш сада ставе на дневни ред врло добро су знали да оно само може да допринесе порасту, а никако смањењу тензија у региону. Но, такође треба приметити да званична Србија, бар за сада, није реаговала на ову вест. Као што није реаговала ни на одлуку Уставног суда БиХ… За крај, осим овог подсећања на политичко-историјски контекст у ком је Црној Гори упућен позив на чланство, главно питање је, као и увек – шта чинити? Јер, да подсетимо, Црна Гора још увек није члан Алијансе, она је формално тек позвана да започне преговоре о учлањењу. Потребно је да се спроведе додатни низ формалних корака у самој Црној Гори, као и у Бриселу, а и да све чланице НАТО ратификују позив у својим институцијама, што је процес који може трајати годину дана, можда и више (мада се ту не треба уљуљкивати – НАТО је више пута доказао приврженост оној његошевској: нужда закон мења). Оно што је најважније, дошао је тренутак истине за све декларисане анти-НАТО снаге и појединце у Црној Гори, што укључује и оне који чак и нису против чланства, али су за демократску проверу народне воље. Мораће да нађу начина да се уједине у свом захтеву Ђукановићевом режиму да распише референдум. Не значи да ће успети да га натерају да то уради, али могу да учине веома много у правцу делегитимисања – како Ђукановића тако и самог НАТО и његовог позива на учлањење. Демонстрирање масовног, динамичног и растућег покрета за расписивање референдума не би прошло незапажено, ни у Црној Гори, ни у Србији, ни у Русији, ни у многим западним круговима, па и медијима, који нису одушевљени НАТО политиком изазивања глобалног хаоса који би могао да доведе до светског рата. Добрим, несебичним, искреним и неискључивим организовањем, ослобођеним досадашњих бољки, Црна Гора би могла да постане језгро једног проактивног, антиглобалистичког и мировног отпора, који би могао да се издигне изван националних, па и регионалних оквира. Питање расписивања референдума о чланству Црне Горе у НАТО може да постане тачка окупљања, око које легитимно могу да се окупе све присталице истинске демократије у Европи (па и шире), укључујући, наравно, и оне из Србије, Републике Српске и осталог окружења. С обзиром на опасност коју НАТО представља за светски мир, ствар проширења Алијансе на Црну Гору не може да буде само и искључиво ствар Црне Горе, седишта НАТО у Бриселу, и функционера 28 држава-чланица НАТО. Иако би они управо то и хтели. Црна Гора је, ипак, cosa nostra. [i] http://www.tportal.hr/vijesti/hrvatska/13772/Vlada-poslala-prijedlog-ratifikacije-ugovora-za-NATO.html [ii] http://www.nato.int/cps/en/natohq/opinions_125573.htm [iii] http://nato.int/docu/speech/1990/s900517a_e.htm [iv] http://www.nato.int/cps/en/natohq/news_125370.htm [v] http://www.nato.int/cps/en/natohq/news_125371.htm [vi] http://russia-insider.com/en/nato-secetary-general-attributes-alliance-expansion-will-eastern-europe/5153 [vii] http://uk.reuters.com/article/2015/12/02/uk-nato-montenegro-idUKKBN0TL0MT20151202
