Амбасадор Србије у Унеску Дарко Танасковић о актуелној ситуацији кроз коју пролази свет, међународном положају Србије, очувању нашег културног блага на Космету… НЕ постоје монолитни Запад и исламски свет. Запад данас плаћа скупу цену свог највећим делом погрешног односа према исламу и муслиманима, односа који је већ одавно противречан и у суштини насилан, лицемеран, неосетљив и самозаваравајући. Одавно се изгубила способност да се ствари називају правим именима, систем вредности је из темеља пољуљан и влада појмовни и морални хаос. С друге стране, исламски свет проживљава своје дубоке унутрашње расколе над којима се, као апокалиптичка авет, својеврсна метастаза наличја онога што је уобичајено називати глобализацијом, надвија терористичка пошаст. То, у контексту актуелне ситуације кроз коју пролази свет, у интервјуу за „Новости“, истиче амбасадор Србије при Унеску, Дарко Танасковић. * Шта показују ваши лични контакти са представницима земаља из целог света у овој светској организацији, о актуелном односу Запада и исламског света? – Ако у свему има и нечег доброг, то је да се и у Унеску, који је свет у малом, свакодневно осведочавам да још увек има много честитих и уравнотежених муслимана и немуслимана. Они ће на крају, али уз велика искушења, муке и страдања, поглавито недужних, пронаћи пут човечанству, надајмо се. Јер, како написа бесмртни Његош, „удар нађе искру у камену“. Док је искре, има и наде. Краткорочно, међутим, нема разлога за оптимизам. „Ћераћемо се још!“ * Може ли се недавни резултат гласања у Унеску сматрати највећом дипломатском победом Србије у последње две деценије? – Није препоручљиво претеривати у оценама онога што се 9. новембра догодило на заседању Генералне конференције Унеска, већ је важно сагледати реалан, актуелан, а поготово перспективан значај чињенице да је у једној важној међународној организацији, изјашњавањем у складу с редовном процедуром, која за Србију није повољна, јер се у коначан резултат не урачунавају гласови уздржаних, осујећено доношење вишеструко штетне одлуке, како по Србију тако и по Унеско. Несумњиво је реч о дипломатском и политичком успеху, на какве у координатама међународних организација нисмо навикли, јер се већ годинама из низа разлога продужава негативна тенденција, односно инерција колективног опредељивања против легалних и легитимних интереса Србије, поготово кад је реч о настојању да заштити свој међународноправно засновани суверенитет и територијални интегритет на Косову и Метохији. Мислим да је оваквим исходом гласања у Генералној скупштини Унеска укупна позиција Србије ојачана, како у тој специјализованој агенцији УН тако и шире. Ову околност треба рационално и мудро валоризовати, првенствено кроз доследно инсистирање на решавању свих питања у вези с „Косовом“ кроз дијалог у Бриселу. Да изгледнијег пута нема, као да почињу да схватају и они који су понајвише, особито у завршници кампање, подржавали Приштину у захтеву да „Косово“ буде примљено у Унеско. Излагање потпредседника САД Бајдена пре неколико дана у Загребу, било је у овом смислу веома индикативно. Ако се на свим странама тако схвате поруке гласања у Унеску, онда би се оно стварно могло показати као веома значајно. * Србији је глас дало много муслиманских земаља. Шта то показује? – Наметљиво позивање на исламску солидарност с „Косовом“, праћено снажном пропагандом, чему прибегавају неке муслиманске земље, а чиме се и Приштина срачунато користи, у делу међународне јавности створило је утисак да је посреди у бити међурелигијски сукоб. С обзиром на то да су Албанци на КиМ великом већином муслимани, а Срби православци, верска димензија укупног сучељавања свакако (одувек) постоји, а јачањем радикалних струја међу муслиманима она постаје израженија. Међутим, за разлику од времена рата у БиХ, кад је галванизовање светске исламске солидарности с муслиманима/Бошњацима добило најшире размере, у случају „Косова“ то никад није постигнуто, иако и даље има држава које се стављају на страну Приштине превасходно на основу верске припадности. Многе већински муслиманске државе у опредељивању за одређени однос према „Косову“ рационално се руководе својим државно-националним, а не верским разлозима, и адекватно политички постављају. Зато се може сматрати грубом злоупотребом укључивање генералног секретара Организације Исламске конференције у кампању за пријем „Косова“ у Унеско и вршење притиска на поједине земље да промене своје принципијелне ставове. Јер, у вези с овим питањем у ОИК нема и не може бити сагласности. * Многобројне исламске земље биле су уз Србију и током деведесетих. Да ли то брише тезу о религијском сукобу на тлу бивше Југославије? – На простору бивше Југославије сукоби нису били једноврсни, већ су садржали више компоненти и мотивацијских исходишта, а међу њима и верску, али није могуће рећи да су примарно или претежно били верски. У зависности од тога ко се и када сукобљавао, до изражаја је више долазила ова или она димензија конфликтности, што је било и историјски и конјунктурно условљено. Битно је не апсолутизовати, али и не занемаривати ниједну димензију, јер се у противном стиче искривљена слика о овом крајње сложеном периоду наше најближе прошлости која, заправо, још до краја и није прошла. Конкретно, кад је о „Косову“ реч, веома је позитивно то што се знатном делу исламског света није успело наметнути поједностављену и једнострану представу да је у питању међуверски сукоб. * Србију деценијама сврставају између Истока и Запада. Колико однос снага у Унеску током изјашњавања о Косову показује где је, заправо, наше природно место? – Наше место би по свему требало да је у Европи, којој географски и цивилизацијски неопозиво припадамо, без обзира на то што у овој, ипак краткој историјској фази развоја (засад) нисмо и у Европској унији. Парадоксално, међутим, најмање разумевања за наш став у вези с неприхватљивошћу пријема „Косова“ у Унеско испољено је баш у Европи, а група држава чланица ЕУ подржала је предлог Албаније да се захтев Приштине стави на дневни ред Генералне конференције Унеска и усрдно лобирала да буде усвојен. То свакако нешто говори и не може се аналитички занемарити. С друге стране, узмемо ли у обзир да захтев „Косова“ није прихваћен и погледамо ли ко је све гласао против или се уздржао, уз веома речиту чињеницу да је, после конфронтације у вези с „Косовом“, Србија изабрана у Извршни савет Унеска, добивши 161 глас, од представника 186 држава које су гласале, јасно је да она, у политичком смислу, није ни на Истоку ни на Западу, а ни између Истока и Запада, како се често стереотипно воли рећи, већ да је у матици трагања за равнотежом једног будућег света који је данас у далекосежном и неизвесном превирању и престројавању, премда не сасвим без сличности с геополитичким констелацијама неких минулих времена. * Да ли однос чланица Унеска према косовском питању може да нам помогне у узаврелим дешавањима која потресају планету? – Резултат гласања у Генералној конференцији Унеска, премда тесан, поготово с обзиром на оно што му је током претходних неколико месеци живе дипломатске и политичке активности на билатералном и мултилатералном плану претходило, никако није случајан. Верујем да је позиција Србије оваквим исходом објективно ојачана, али и да нема места никаквом тријумфализму. Ако се Приштина и њени покровитељи за две године, како неки косовски званичници најављују, одлуче за нови покушај „освајања“ Унеска, биће им свакако теже да обезбеде жељену подршку, јер се током периода повећаног занимања за „косовски синдром“ штошта разјаснило. Не може се више рачунати на необавештеност представника појединих држава или на њихову погрешну обавештеност, што су заговорници пријема „Косова“ у Унеско обилато злоупотребљавали, пласирајући полуистине, па и неистине и сликајући једну нереалну, ружичасту и зашећерену слику младе, идиличне, а наводно неправедно изоловане државе. НЕ ВЕРУЈЕМ У СКОРИ СВЕТСКИ СУКОБ * ГЛАСАЊЕ у Унеску показало је велику поларизованост међу чланицама. Слично је и међу великим силама око других, суштинских питања. Да ли смо на прагу великог светског сукоба? – Превелико питање за једног малог човека. Ипак, упркос свим злослутним наговештајима, нисам склон да верујем у неминовност катаклизматичног светског сукоба. Уосталом, често се превиђа да је свет објективно све наглашеније мултиполаран, што је, поред осталог, дошло до изражаја и код гласања о пријему „Косова“ у Унеско. Већина која је гласала за „Косово“ истовремено је бројчано убедљива мањина светског становишта. Кад с једне стране имате Кину, Русију, Индију, Индонезију, Казахстан, Бразил, Аргентину, Шпанију, Јужну Африку, тешко се може говорити о биполарности у блоковском смислу. ЖИВОТ, УПРКОС ТЕРОРИЗМУ * КАКО сте, доживели Париз после 13. новембра? Излазите ли на улицу, да ли се окрећете око себе када купујете хлеб и новине? – Чудно је, али у суштини психички спасоносно, како се човек брзо навикава и на најнелагодније ситуације и ванредне околности. Ако се изузму грађани на овај или онај начин погођени или окрзнути трагедијом, као и неколики градски квартови, у Паризу је већ дан после терористичких напада све површински и појавно изгледало нормално. Повећане мере безбедности нису нарочито видљиве, али се осећају, као и нека тескоба која лебди у ваздуху. Но, и она прелази у навику и почиње да чили. Враћајући се с посла, Парижани на улици и даље чупкају свежи и мирисни багет, летимично прегледајући наслове на првим страницама вечерњих новина. Само што ти наслови сада извештавају о реалности тероризма, с којом се очигледно мора живети. Нагласак је на „мора живети“. извор: Вечерње Новости
