У једном од најлепших пејзажа Балкана, где се око одмара на валовима раскошне палете зелене, прочешљане на превојима „сребрне и златне планине“, широко се небо заденуло за мирне тополе и брезе поредане пашњацима. Пише: Јелена Петковић Ту где уздах кроз плућа Косова смирује, где Крива река својим чудноватим током тихо дели село на путу за Бинач, ту би на срце одједном слетело: „Лиснај се горо зелена, дотечи водо студена, опадај лишће са гране, мори те покри моје трагове…“ Десет заселака села Извор налази се западно од некадашње тврђаве Ново брдо, на обронцима планина Кознице, Бучја и Мандалака. Настанило се почетком 13. века око јаког крашког кладенца, по коме је и добило име. Као предграђе средњовековног града који је у XВ веку имао 40.000 становника, а писало се, и неисцрпан рудник сребра. Данас, на том месту, коме се пришива епитет „заостао у развоју“, Срби су признали пораз у бици са немаштином. Та борба траје већ пола века, па су годинама од Извора одлазили разним путевима како би напунили стомак. Најлепша јабуковача Један од њих води од села Бостане, где је административни центар општине. Снени зраци сунца покривају тек понеки кров који се види са главног пута, а на многима од њих стоји „кућа и имање на продају“. Јовановићи су одмах испод поруке дописали и број српског мобилног оператера. У том домету, како причају, не својим срцем, одавно живе. Срце су оставили на студенцу. У дну великог дворишта ширио се дим. Тек изблиза се осетило врење ракије. Од јабуке је, поручише домаћини, прва лига. И одмах о процедури. – Прво јабуке мељем машином коју сам сам направио, а онда их убацимо у буренце од 120 литара, ми то кажемо један казан. Онда додамо топлу воду, шећер, па одстоји минимум три недеље. Након тога може да се пече ракија. Прва буде мека, око 30 степени, а онда препеченица око 22 гради – каже домаћин широког осмеха и румених образа. – Не, не продајемо – додаје његов млађи брат. – То је само мала количина, око 150 литара. То је за личне потребе, славе и када дођу гости – појашњава хитро. Добросава од 63 лета и његовог седам година млађег брата Властимира, пут је раздвојио у два смера. Једног је одвео у Јагодину, другог у Крушевац. Али, трасу су добро запамтили. Стално се враћају да обиђу оца и у јесен пеку ракију. – Право да кажем, отишао сам после бомбардовања, и све сам мислио за кратко време идем. Али сада, ћерка ми је у Београду, син у Јагодини. И када деца неће да се врате да живе овде, о чему ми можемо да причамо – поентирао је на прву Добросав, пензионер, уводећи нас у двориште са огласне табле. Налази се у махали Танки зебе, која је добила име по забрану у коме су ницале само танке дубице. Сећања на добра времена – Пре 1999. године радио сам као електричар у руднику. Радили смо пуно, али смо имали плату. Било је много више људи, и боље смо се слагали – прича домаћин. – Продајем имање већ три године. Чекам купца који хоће да дође овде да живи. Нуде ми новац за сада само они који би имање да узму, а кућу да сруше. А, ево, моја госпођа да каже – позвао је супругу Билку. – Нас двоје смо 40 година у браку. Када смо се узели, њој је било 17, а мени 21. На овом плацу, ево овде, смо оставили нашу младост. Ни у сну нисам мислио да напустим Косово. Нас двоје смо пекли циглу по циглу и градили ову кућу. Тако смо 15 година дорађивали мало-помало, а онда је дошло време да морамо да одем. Ето, шта ја у ствари продајем. Срце ме боли, ми смо пола века провели овде – затужио се искрено Добросав. Живот испод црте Имање продаје, пре свега, јер му је пензија 20.000 динара. Од тога не може да се опстане, понављао је поседајући госте под брезу под којом се деценијама у Јовановића испијала ракија. На пању се служила и његовом деди и прадеди… Добросав је нудио и сок од коприве. – Од тога заправо живим. Од супруге сам научио доста о биљкама и данас правим природан сок од коприве и то продајем. Морам да радим још нешто, јер једноставно – немам. Џабе земља када немаш здравље и услова за живот, сачекала је Билка да прође домаћинска здравица, па је истину треснула уз наредни гутљај зеленог сока. – Када живиш, треба да живиш као човек, а не као животиња. Вратили смо се овде 2004. године, седели четири године, и ништа. Разболела сам се и данас имам проблеме са притиском од свог стреса који сам преживела. Немаш посао, немаш ауто, а по хлеб мораш километар и по да идеш. И свако те гледа као да си дошао на његов праг, да нешто тражиш од њега. Чим те види, пита те када се враћаш. Можеш ли мислити како то изгледа? А ти си дошао у своју кућу, да видиш како је, да почистиш, поспремиш… И наша деца воле да дођу на овај чист ваздух, али како да живиш када те игноришу – наставила је Билка. Чекајући лекара Добросав се силно смејао причајући о људима који су у Новом Брду примају плате у оквиру буџета Републике Србије. – То нигде нисам видео. Одем код лекара када ми је мајка била болесна, а тамо њих пет пију кафу и причају ко шта више има и ко је шта купио. Чекамо и чекамо докторицу, када, погледам ја, она отишла да сакупља шипке. Ето, ти примају плату, а породице су одавно другде раселили. Ево, показала је на узак пут тик поред њихове тарабе. – Сада прође комшија, ни добар дан, ни здраво. Па, ипак, када би били услови, када бих имала неку било какву могућност за посао, дошла бих да живим – детаљно је објашњавала домаћица. У селу је, причају Јовановићи, остало укупно десет кућа у којима живе целе породице, од тога три њихове фамилије. Бројао је Добросав на прсте. -Ево, Ивковићи, њих пет, Каја је неки дан отишао, продао кућу – савио је палац. Замислио се око две куће у којима је само по један члан због посла, а у ствари породице им живе негде другде. И на крају се подбочио. – Еј, бре, срце ме бре боли! Погледај ову милину, овај ваздух, људи су овде дуговечни. Јој, само када бих могао да изађем са овом пензијом на крај. Ташта зета хвали Бака Станица Стојиљковић посебно се хвалила како је зет Добросав окречио кућу. – Ево све је зет радија. Све је кречаја, све је средија. Али џаба, не можем да седим, нема могућности, далеко је град. извор: http://www.kmnovine.com/2015/11/t25.html
