СИРИЈА И ИРАК ЗА ВАШИНГТОН МОГУ ЗНАЧИТИ КАТАСТРОФАЛАН ГЕОПОЛИТИЧКИ ПОРАЗ Војска Башара ал-Асада коначно је успела – уз подршку руских Ваздушно-космичких с нага – да у своју корист преокрене ток борбених дејстава у провинцији Алепо и близу је постизања стратешког успеха. Како у борбама са калифатом, тако и на фронту са проамеричким побуњеницима Одустајање САД од борбе у Сирији довело би до тога да њихови савезници у Саудијској Арабији, Кувајту, Бахреину, Катару, Уједињеним Арапским Емиратима, који већ размишљају о проналажењу новог покровитеља, моментално напусте бившег хегемона. Таква ситуација не би била праћена само губитком спољнополитичког престижа и међународне тежине При таквој ситуацији, САД врло вероватно (готово загарантовано) очекују снажни економски, финансијски, а после њих и социјални и унутарполитички потреси. Опасност је тако велика да то – у поређењу са оним што се крајем 80-их и почетком 90-их година догодило са Совјетским Савезом – може изгледати као поветарац у односу на олују Сигуран сам зато да ће, без обзира колико плодотворно напредују преговори о сиријском смиривању, САД и даље покушавати да врате ситуацију уназад. При том ће, највероватније, погоршање ситуације у Сирији бити праћено још једном ескалацијом у Украјини. И овде није битно шта хоће, а шта неће Обама – он једноставно неће одлучивати Међутим, ни са тачке гледишта њихових ставова о спољној политици САД, ни са тачке гледишта својих унтарполитичких и економских интереса, амерички јастребови (неоконзервативци) не могу да одустану. За њих би то значило политичку смрт и разарање, за њих једино прихватљивог света Што Русија оствари више победа у Сирији – утолико пре мора очекивати жесток одговор – могуће последњи (а самим тим очајнички) покушај америчке владајуће елите да избегне за њих катастрофални геополитички пораз Пише: Ростислав ИШЋЕНКО ПОСЛЕДЊИХ неколико дана стиже маса позитивних вести са сиријског фронта. Прво, војска Башара ал-Асада, уз подршку руских Ваздушно-космичких снага је коначно успела да у своју корист преокрене ток борбених дејстава у области Алеп, и близу је постизању стратешког успеха (и то, како у борбама са калифатом, тако и на фронту са проамеричким побуњеницима). Друго, САД су под притиском Русије јавно признале да су сагласне да се њихови савезници, Аустарилија и Јапан, избаце из преговора о решавању сиријске кризе. Треће, Русија је већ пронашла потенцијалну „конструктивну опозицију“ спремну за разговоре са Асадом о свом учешћу у послератној сиријској власти. Четврто, Сједињене Државе су се сложиле да прогласе главног асадовог непријатеља – Џебхан ан-Нусру, која је до сада имала титулу „умерено-терористичке организације“, за лошу (неумерену) терористичку структуру. Пето, Кери је изразио уверење да ће процес политичког смиривања у Сирији почети у наредних неколико недеља. На први поглед, основни циљеви Москве су остварени, остаје само спровести међународно-правне процедуре неопходне за легализацију нове политичке реалности. Ипак, ја не бих унапред славио. Не искључујем да амерички државни секретар Кери изражава реалну позицију председника Обаме, који се у различитим периодима своје владавине, са различитим степеном успешности супротстављао вашингтонским јастребовима. Обами се очигледно не свиђа балансирање на ивици нуклеарног Армагедона. Поред тога, концепт, на који се ослањао Обама, долазећи на власти, предвиђао је жртвовање ексклузивне светске хегемоније САД (поделити терет лидерства са другим државама), с циљем да се фокусира на домаће економске и социјалне проблеме. Покушаји повлачења војске из Авганистана и Ирака, пристанак на реформисање ММФ и одустајање од блокирајућег пакета САД у доношењу одлука Фонда, и многи други (мање приметни) кораци које је Обама чинио у оквиру овог концепта, којег су некада неправедно називали „новим изолационизмом“. Сада су, у унутарполитичкој борби, амерички јастребови, који нису могли адекватно да процене ситуацију при отпочињању сиријске и украјинске авантуре, нити да предвиде размере и одлучност руских акција, ни трајање и озбиљност кризе, ни умор америчких савезника (што је драстично смањило њихову поузданост), претрпели низ значајних пораза. Обама је добио натраг током 2012-2014. изгубљени простор за унутарполитички маневар. Ипак, не мислим да ће бити у стању да дуго задржи иницијативу у својим рукама. Прво, седам година је прошло од његовог првог избора, све то време он је провео у позиционој борби са политичким противницима, али није био у стању да оствари стратешки помак. Друго, он је одлазећи председник („Lame Duck“); трка кандидата за председничке изборе 2016. је већ почела и сви они критикују Обамину политику. Дакле, веома је сумњиво да ће он бити у стању да спроведе спољнополитичке одлуке које захтевају од Вашингтона значајне уступке и које ће амерички политичари и друштво тумачити као највећи геополитички пораз у целој америчкој историји. У складу са америчком традицијом, од Обаме се захтева да решавање кризе препусти следећем председнику који ће примити „мандат поверења“ народа (и, што је најважније, естаблишмента) САД. Поред тога, постоји значајан моменат који неће дозволити да САД пристану на смиривање ситуације у садашњим околностима. Јер, то је у супротности са целом традицијом америчке спољне политике и противречи основним идејама, на којима се заснива национална безбедност САД. У конфигурацији која се сада формира на Великом Блиском истоку, драматично јачају позиције Русије у Сирији и Египту. Иран, у суштини успоставља неформални протекторат над већим делом Ирака. Коначно, проирански побуњеници у Јемену се ефикасно боре против Саудијске коалиције. Руски ваздухопловци у Сирији У будућности, опште јачање позиција Русије и Ирана у региону гарантује да ће – под покровитељством Техрана – јеменски Хусити бар постати део коалиционе владе, а могуће је и да ће постати једина власт у земљи. Ако пажљиво погледамо карту, можемо видети да ће реализација таквог сценарија, у случају, ако се Сједињене Државе одлуче на очигледне уступке у Сирији, постати готово неизбежна, и омогућиће потпуну контролу Русије и Ирана (са савезницима) над главним правцима снабдевања енергентима из земаља Залива. Под окриљем Русије (у Сирији је распоређен ПВО и оживљена Средоземна ескадрила), Египат поуздано контролише Суецки канал, а Сирија – потенцијалне путеве копнених цевовода ка медитеранској обали. Иран је у сваком тренутку способан да блокира пловидбу у Ормузском мореузу, а са територије Јемена, он добија сличну могућност у Баб-ел-Мандебском мореузу. Поред тога, једини копнени масив савезничких земаља од Леденог океана до Арапског мора и од Белуџистана до либијске пустиње у потпуности добија могућност неконтролисаног транзита нафте и гаса из Средње Азије (како у Европу, тако и ка топлим морима). Међутим до педесетих година двадесетог века, Британска империја, а затим њен наследник, Сједињене Државе, виделе су гаранцију своје лидерске позиције управо у контроли над местима производње и путевима испоруке енергената, добијених на Блиском Истоку (углавном у земљама Персијског залива). Можда се, од стратегија војне контроле кључних тачака и може одустати, али од друге не. Одустајање САД од борбе у Сирији ће довести до тога да њихови савезници у Саудијској Арабији, Кувајту, Бахреину, Катару, Уједињеним Арапским Емиратима, који већ размишљају о проналажењу новог покровитеља, моментално напусте бившег хегемона. Таква ситуација била би праћена не само губитком спољнопоитичког престижа и међународне тежине. При оваквом сценарију, САД врло вероватно (готово загарантовано) очекују снажни економски, финансијски, а после њих и социјални и унутарполитички потреси. Опасност је тако велика да у поређењу са њом, оно што се крајем 80-их – почетком 90-их година догодило са Совјетским Савезом може изгледати као поветарац у односу на олују. Зато сам сигуран да ће без обзира колико плодотворно напредују преговори о сиријском смиривању, САД и даље покушавати да врате ситуацију уназад. При чему ће, највероватније, погоршање ситуације у Сирији бити праћено још једном ескалацијом у Украјини. И овде није битно шта хоће, а шта неће Обама – он једноставно неће одлучивати. Амерички јастребови се нигде не повлаче. Као резултат њихових дугогодишњих системских грешака, што је резултирало погрешним курсом, који они реалузују већ две деценије, систем, који они покушавају да сачувају почео је да се љуља и близу је агоније. Међутим, ни са тачке гледишта њихових ставова о америчкој спољној политици, ни са тачке гледишта својих унтарполитичких и економских интереса, јастребови (неоконзервативци) не могу да одустану. За њих би то значило политичку смрт и разарање, за њих једино прихватљивог, света. Дакле, што више победа сада будемо остварили, тим више морамо очекивати жестоког одговор – могуће последњи (а самим тим очајнички) покушај америчке владајуће елите да избегне за њих катастрофални геополитички пораз. Непријатељ не спава, чак и ни онда када са тобом води преговоре. Превео: Срђан Ђорђевић извор: http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ameriku-mogu-zadesiti-strasni-unutrasnji-potresi
