Укупан дуг Америке није 18,5 већ – 65 билиона долара

Дејвид Вокер Бивши шеф рачуноводствене коморе САД (од 1998. до 2008. године) Дејв ВОКЕР: „Ако на 18,5 билиона долара званичног дуга додамо необезбеђене цивилне и војне пензије, здравствену заштиту пензионера и неисфинансирану социјалну сферу, здравствено осигурање и остале федералне обавезе, добићемо реалну цифру од 65 билиона долара, а не званичних 18,5 билиона, при чему ће, у одсуству неопходних реформи, ова цифра само да расте“ Након августовског пада, америчка берза је мало посустла, а затим узела залет и започела сигуран успон. И сада се S&P 500 приближио нивоу из маја-јула, као да никавог августовског пада није ни било. Шта то значи? Да ли је крах берзе одложен? Или је, можда, потпуно отказан? Никако. Ствар је у томе што крах берзе траје дуго и праћен је како наглим падовима тако и наглим скоковима. Током кризе 2008. године забележено је 9 од 20 највећих дневних падова цена у историји берзе, али у истој години је такође дошло до 9 од 20 рекодних дневних скокова Пише: Олег МАКАРЕНКО АМЕРИЧКИ ТРГОВЦИ С РАЗЛОГОМ ГОВОРЕ: „НА ВРХУ НЕМА ЗВОНА ЗА УЗБУНУ“         Извештаји о проблемима у светској економији – пре свега у америчкој економији – настављају да пристижу свакодневно.         Дејв Вокер, бивши шеф рачуноводствене коморе САД, сматра да су САД изгубиле везу са реалношћу у питањима трошкова и да је дуг од 65 билиона долара већ прекорачен.         Он је био на функцији генералног контролора (Comptroller General) у GAO, у рачуноводственој комори САД – то јест, руководио је том службом – десет година, од 1998. године до 2008. године.         Ради бољег разумевања: рачуноводствену палату Руске Федерације у том периоду је предводио Сергеј Степашин.         Господин Вокер сматра да су се Сједињене Државе потпуно уплеле у неповољне дугове и да се републиканци и демократе морају ујединити, како би покушали да извуку Америку из финансијског амбиса у који је упала:         „Ако на 18,5 билиона долара званичног дуга додамо необезбеђене цивилне и војне пензије, здравствену заштиту пензионера и неисфинансирану социјалну сферу, здравствено осигурање и остале федералне обавезе, добићемо реалну цифру од 65 билиона долара, а не званичних 18,5 билиона, при чему ће, у одсуству неопходних реформи, ова цифра само да расте.         Ако је ваша економија слаба, ако она не ствара радна места, онда вас неће уважавати у свету, нећете бити у могућности да инвестирате у одбрану, не можете обезбедити социјалну сигурност. САД су изгубиле додир са реалношљу у питањима потрошње“.         Господин Вокер није једини који говори о глобалној кризи.         Намерно сам направио овако велики увод, зато што често у коментарима видим заједиљиве питалице типа „зашто се Америка не распада, кад јој ви то свакодневно проричете“. Као што видите, о проблемима САД не говорим ја, чак не говори ни Први канал (руске државне телевизије) – о проблемима Сједињених Америчких Држава говори господин Вокер, човек који је управљао рачуноводственом комором САД за време Била Клинтона и Џорџа Буша-млађег.         Након августовског пада, америчка берза је мало посустла, а затим узела залет и започела сигуран успон. И сада се S&P 500 приближио нивоу из маја-јула, као да никавог августовског пада није ни било.         Шта то значи? Да ли је крах берзе одложен? Или је, можда, потпуно отказан?         Никако. Ствар је у томе што крах берзе траје дуго и праћен је како наглим падовима тако и наглим скоковима. Њујоршка берза         Током кризе 2008. године забележено је 9 од 20 највећих дневних падова цена у историји берзе, али у истој години је такође дошло до 9 од 20 рекодних дневних скокова.         Криза на берзи – је слична џиновским таласима који изазивају паничне распродаје, али ништа мање и паничне куповине.         „Биковско“ тржиште – својствено тржишту у успону – карактерише се стабилношћу.         Колебање цена акција на дневном нивоу је релативно мало и цене постепено расту. Нагли покрети – било да су скокови или падови – сигуран су показатељ „медвеђег“ тржишта, које пада.         Истоветна слика се могла видети на берзи у време Велике депресије тридесетих година 20-ог века.         На почетку кризе акције су порасле један и по пута, али онда – након узастопних успона и падова – пале су седам пута.         Са падом цена акција расла је и реална стопа незапослености у Сједињеним Америчким Државама – до 1933. године она је премашила чудновнишних 20%, људи су били спремни да раде за било кога и за било коју плату, а за свако упражњено место аплицирале су десетине или стотине очајних радника.         У ствари, многи не схватају зашто је дефлација толико страшна за обичног човека, јер се дефлацијом цене снижавају и он може купити више за исту плату. При дефлацији је заправо најстрашнија околност, што обичног човека могу једноставно отпустити, јер фирма у којој ради, просто нема новца. А онда ниске цене у продавницама њега не могу да радују.         Ситуација са финансијама у САД је ужасна, политичари и економисти отворено предвиђају неминовну катастрофу. Нагла колебања тржишта нагоре и надоле су такође верни пратиоци снажних дуготрајних падова.         Међутим, ако је у средњорочном периоду све, нажалост, јасно, онда је предвидети кретање тржишта у наредним месецима готово немогуће. Како кажу амерички трговци, „на врху нема звона за узбуну“ – и нико вам не може тачно раћи у ком тренутку ће се акције „укочити“ и незаустављиво кренути низбрдо.         Превео: Срђан Ђорђевић