Сузана БИЈЕЛИЋ Аутор „Дубине злочина” о логорима у НДХ и усташким зверствима над српским малишанима КАКО се у „Квадратури круга” често бавио децом, Бранко Станковић је одлучио да, поводом 70 година од затварања дечјих логора у Независној Држави Хрватској, осветли најмрачније странице из историје. Преломни тренутак је био сусрет са Миром Јовановић, истраживачем на Универзитету у Цириху, која се бави злочинима на Балкану. Било је то у марту, а већ крајем септембра Станковић је почео да монтира три емисије под називом „Дубина злочина”, (суботом на РТС 1), у којима је приказао све логоре за децу који су постојали у НДХ – од Јастребарског, Сиска, Метајне на Пагу, Лоборграда, Јасеновца, Старе Градишке… Ту је страдало 23.500 српске деце, чија је имена, презимена, место рођења и порекло пописао Драгоје Лукић, и сам дете логораш. – Покушао сам да нађем живе сведоке из сваког логора, и успео сам, осим из Метајне, јер је затворен 1941. и трагови су затрти. Сведочења деце о паклу која су преживела су страшна. Она су сваког дана гледала мучења и убијања, била изложена тортури, исцрпљивана жеђу, глађу. Многи су јели траву. Данас су то људи који имају више од 80 година. Без њихове речи не би вредело отварати ову причу. Да ли је било тешко пронаћи сведоке? – Прича се отварала. Сретнете једног, а он вас упути на другог… Најтеже је било доћи до Зорке Делић Скибе, јер она се из Мостара, где је живела до последњег рата, преселила у село у близини Санског Моста. Дошао сам до њеног броја телефона, али рекла ми је да не долазим, да је тешко болесна. Објаснио сам јој да би њено сведочење било драгоцено, јер је преживела клање, а и немам ниједног сведока из Јастребарског. Оставио сам свој број за случај да се предомисли. Убедила ју је ћерка. Зорка је са пет и по година покушала да побегне из логора и кажњена је тако што су јој уским ножем проболи гркљан. Није пустила ни сузу, ни гласа. Само је гледала усташу у очи, и он је прекинуо клање, о чему је написала књигу „Спасле су ме умиљате очи”. Њена прича је страшна и због тога што ју је усвојио усташа, Славко Дасовић. Тек у 17. години сазнала је за своје порекло. Нажалост, умрла је месец дана после сведочења. Њена судбина је судбина све деце логораша – изгубила је родитеље, преживеле клање, усвојила је католичка породица, трагала је за сестрама… Каква предзнања сте имали о дечјим логорима? – Знао сам да је страдало много деце, али не и тачан број. Држао сам се онога што је Драгоје Лукић 40 година сакупљао и пописивао. О самој Диани Будисављевић, Аустријанки удатој за Србина, која је спасавала децу из логора, сазнао сам из „Вечерњих новости”, пре четири године. Спасла је 15.560 деце, али је њих 3.260 умрло током транспорта од логора до Загреба. Диана Будисављевић Шиндлер је, захваљујући и Спилбергу, глорификован. Он је спасао 1.200 Јевреја, а Диана десет пута више људских душа. Да ли је и за овакве заслуге потребно лобирање? – После Другог светског рата, тадашња Озна у Хрватској је Диани одузела картотеку. То као да је прорачунато рађено. Диани је забрањено да говори о својој племенитој мисији, али и сарадницима. Требало је заташкати трагове злочина и онемогућити да се деца повежу са преживелим родитељима или родбином. Диана је 1972. напустила Загреб и са супругом отишла у родни Инзбрук. Претпостављам да је то учинила под притиском, јер је отишла непосредно после оних дешавања Маспока у Хрватској. У сваком случају, нисмо јој се одужили на прави начин, не само у Србији, већ и у Хрватској и Босни. Како сте долазили до материјала? Да ли је у Хрватској било неких забрана? – У архиве нисмо могли да уђемо. Изговор је био да су „архиви на сређивању”. Међутим, велики део материјала пронашли смо у Музеју жртава геноцида у Београду – од Дианине картотеке, па до фотографија као потресних сведочанстава о страдању деце у логору Сисак. Анте Думбовић, активиста Црвеног крижа НДХ, начинио је 800 фотографија уморене српске деце које јасно говоре шта су преживела. Пронашли смо и документе који се односе на Антуна Најжера, који је једно време био управник логора у Сиску и децу убијао смртоносним инјекцијама, али и сведока и доказе који потврђују да су у Старој Градишци деца убијана плином. Било ми је важно да што више одговорим фотографијом и документом из тог времена, јер је тема преосетљива, а и неки савремени историографи у Хрватској негирају да су постојали логори за децу. Ја сам као средњошколац, у оквиру ђачке екскурзије, био у Јасеновцу. Нико нам није рекао да је прекопута Градина, а Градина је ликвидациони центар Јасеновца. Бранко Станковић Сматрате ли да је то намерно прећуткивано? – Не могу никога да осуђујем. Градина тада није била претворена у спомен-комплекс. Претпостављам да су истраживања још трајала, али могуће је да је неко скривао истину. Јасеновац и Доњу Градину дели само Сава, а ту су ликвидиране људе сахрањивали. То је највећа српска гробница на свету и највећа дечја. Дечје гробље се простире на 400 квадрата и има дубину од два и по метра. По кубном метру налази се 17 до 21 скелета. Макс Лубурић је после рата на суђењу рекао да су дечје гробнице у Доњој Градини данима после укопавања жртава дисале. Крв је испод врила! А у литератури сам пронашао и страшан податак да је тамо постојало постројење за производњу сапуна од људског меса, које се састојало од 12 казана, сепаратора, које је конструисао инжењер Розенберг. Ако је „Квадратура круга” ваша лична карта, шта је „Дубина злочина”? – Ниједна прича ме није, ни емоционално ни физички, потрошила као ова. Открио сам мноштво података. Рецимо, нисам веровао да је постојао закон по коме се усвојеној деци, да би им се сакрио идентитет, уписивала друга година рођења и датум „10. травањ”, дан када је основана НДХ, да су многа мушка деца добијала име Анте по Анти Павелићу, а женска Антонина. Онда сам пронашао сведочења која то потврђују. Зорка Делић Скибе Са каквим мислима сте шест месеци легали? – Имао сам кошмарне снове. Када сам почео да се сусрећем са фотографијама, сваку другу ноћ су ме прогањале те слике. СУДБИНА БОЖИДАРКЕ ФРАЈТ ГЛУМИЦА Божидарка Фрајт, знана из многих југословенских филмова, тек је у својој 36. години сазнала да има српско порекло. Са две године депортована је у логор у Сиску, а потом су је у Загребу усвојили Катарина и Стјепан Фрајт. – За право порекло сазнала је захваљујући очевој сестри, која је видевши је на екрану приметила колико личи на мајку. Њих две су се среле, и људи који су је усвојили рекли су јој истину. Њена помајка је говорила да Божидарка, када је била мала, није могла да гледа свеже, крваво месо, вероватно због траума из логора. Тако и Зорка Делић Скиба никада није могла да носи нешто црвено – открива Станковић. Веза: http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%81%D1%86%D0%B5%D0%BD%D0%B0.483.html:575500-%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%94%D0%B5%D1%87%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B5-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B5-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%83
