Како сада стоје ствари, јасно је да нема сагласности ни о томе шта се стварно збило, а ни о броју жртава, поготово оних недужних. Чини се да ће и у будућности једна страна тврди једно, а друга друго. *Постоји ли могућност да се икада утврди коначна истина? – По мом мишљењу, сребренички случај је разјашњен до последњег детаља и, фактички, ништа није нејасно. Када би тај случај дошао пред неку неутралну комисију, било би јасно да од оптужбе не би остало ни један посто. Уопште није питање да ли се нешто може доказати, него да ли се неко занима за те доказе. Статистика само за интерну употребу Ситуација је таква да морамо да се питамо ко је уопште спреман, ко може да објави те резултате против воље светских сила, која комисија. Када ће, на пример, Амор Машовић да дозволи да неко са стране отвара сандуке у Поточарима, узме узорке и уради ДНК анализе? Нема шансе, а није ни потребно јер постоји довољно доказа колико је људи и на који начин страдало, колико је заиста убијено и ко их је убио. Нема више отворених питања, питање је само – ко ће то да објави? Јасно је да са стране ЕУ, НАТО и Америке то нико неће, нема шансе. Ево конкретног примера: председник Председништва општине Сребреница Фахрудин Салиховић пише за одељење за статистику у Сарајеву информацију 11. 01. 1994. да је на територији општине присутно: локалног становништва 9.791, 1.0756 лица с општинске територије који су дошли у град и 16.708 људи избеглих из других општина – укупно 37.255 људи. Документ се завршава речима: „Тражени податак вам прилажем за статистику који ви не би требали давати на увид међународним организацијама јер оне калкулишу са 45.000.“ Званични документ коришћен у Хагу Они су, дакле, још 1994. године измислили готово 8.000 становника Сребренице који нису постојали. Према томе, како је могуће да су 1993. најавили покољ, а годину дана касније, 1994, измишљени су људи који ће бити жртве тог покоља! Несразмера Иако се највећи број предмета у којима је поступано пред Међународним судом бавио злочинима за које се наводи да су их починили Срби или босански Срби, Међународни суд је водио истраге и подигао оптужбе против особа свих националности. Осуђујуће пресуде су изречене Хрватима, босанским муслиманима и косовским Албанцима за злочине почињене против Срба и припадника других националности. Суд, међутим, не прихвата примедбу да постоји несразмера између кривица и пресуда. Сада погледајте овај званични документ међународне заједнице, коришћен у Хагу, дакле гарантовано аутентичан. Писао га је мајор Гај Сендс. Тамо је наведено да је у Тузлу, после пада Сребренице, званично дошло 35.632 људи. Дакле, ако одбијете ту цифру од оне у Салиховићевој статистици, дођете до броја од мање од 1.700 несталих. То су међународни документи, који кажу да је нестало мање од 2.000 људи. „Мајке Сребренице“ – само 2.000 чланица Па, и сама организација „Мајке Сребренице“ од старта има мање од 2.000 чланица, а команданти муслиманских јединица су официјелно сведочили да су у пробоју имали мање од 2.000 погинулих војника. За суд нико није неприкосновен Хашки трибунал је у пракси одговорност за почињена зверства конкретизовао на конкретне личности, без обзира на њихов статус, националност – то јест, да нико није неприкосновен. Такође, сводећи кривицу на индивидуе, Суд је штитио читаве заједнице од тога да буду оптужене као „колективно одговорне“. Тој статистици може можда да се дода 200-300 бораца из Жепе који су такође страдали у пробоју. Али, како год да окренете, нема ниједног доказа да је у пробоју страдало више од 2.000 људи и нема ниједног доказа да је стрељано више од оних 120 затвореника које је побио одред интернационалних плаћеника. Нема ниједног доказа, ни писменог ни усменог, да је неки српски командир наредио да се убије иједан човек, а камоли 8.000 људи! Кад год причам с неким ко тврди супротно, кажем му да ми пошаље своје документе који доказују то што тврди. Дајте ми изјаву макар једног војника холандског батаљона који је видео убиство у Сребреници или тврди да су људи насилно пресељени, а не да су добровољно отишли из енклаве. Посебно је интересантно да ниједан од ових докумената Бошњаци не поричу и никада нису рекли да нису аутентични – али одбијају да их коментаришу. Трибунал сам о себи Међународни кривични суд за бившу Југославију (International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia /ICTY/- МКСЈ) је суд Уједињених нација који се бави злочинима почињеним током сукоба на Балкану деведесетих година прошлог века. Од свог оснивања у мају 1993. године, неповратно је променио слику међународног хуманитарног права и пружио могућност жртвама да искажу страхоте које су видели и доживели. Својим одлукама без преседана које се тичу геноцида, ратних злочина и злочина против човечности, Међународни суд је показао да високи положај неког појединца више не може бити заштита од кривичног гоњења. Милиони страница али бескорисних Има ту милион детаља, али на крају се све своди на цифре: колико је људи било пре пада града, колико је погинуло у борбама, а колико је евакуисано из града. То су врло једноставне ствари, и уопште није потребно много улазити у детаље, јер они могу само да замагле кључне чињенице. Чак су и у Хашком трибуналу рекли да постоје милиони страница над којима више нико не може да има потпун преглед. Мада, њима то и није потребно јер су они своју одлуку унапред донели и не осврћу се превише на чињенице. Хашки трибунал као модерна инквизиција *Какав је, по Вама, биланс Хага после више од две деценије од његовог оснивања 1993. године? – Многи новинари и истраживачи су се бавили Хашким трибуналом. Немачка новинарка Катрин Шиц је пратила процес Милошевићу, Џон Лонланд је написао књигу, међу њима је и Чивиков… Сви који су се независно бавили Трибуналом дошли су до исте процене – да то, заправо, није трибунал. Лично бих то упоредио са врстом модерне инквизиције. То нема везе с правдом, са судом, то је политичка институција која има задатак претежно да оптужује и осуђује Србе и чак да их убија. Не исплати се уопште улазити у детаље јер све што би се рекло било би погрешно јер нема везе с правосуђем и правдом. ——- ПОВЕЗАНО: Ексклузивна исповест Александера Дорина (1): Нешто сасвим лично Ексклузивна исповест Александера Дорина (2): Кап истине у мору Ексклузивна исповест Александера Дорина (3): Документи нам све говоре Ексклузивна исповест Александера Дорина (4): Лаж о 100.000 убијених цивила Ексклузивна исповест Александера Дорина (5): Компромиси истраживача – из страха Ексклузивна исповест Александера Дорина (6): Десет марака по глави Ексклузивна исповест Александера Дорина (7): Лажни сателитски снимци Ексклузивна исповест Александера Дорина (8): Несугласице и међу Бошњацима ———- http://wp.me/p1Fuk8-LDw 21. 10. 2015. Б.Божин-ВЕСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић http://facebookreporter.org/2015/10/21/ексклузивна-исповест-александера-до-9/
