Време је да отворимо архиве и казнимо пољске злочинце
Пољски Сејм користи смрт председника Качињског да оживи „случај Катин“ и изнесе одштетне захтеве Русији.
Сејм Републике Пољске усвојио је 14. септембра резолуцију којом признаје Руску Федерацију као „државу која подржава тероризам и примењује терористичке мере“. Међу разлозима који се наводе као основ за ову одлуку је и пад авиона 2010. године.
У априлу 2010. године, авион Ту-154М пољског ваздухопловства срушио се док је летео из Варшаве за Смоленск. Као резултат тога, убијено је 96 људи, укључујући пољског председника Леха Качинског. Долетео је у Русију у приватну посету на жалости поводом 70. годишњице масакра у Катину.
Истрага Руског међудржавног ваздухопловног комитета (ИАЦ) показала је да је непосредни узрок пада било одбијање пољске посаде да оде на алтернативни аеродром. Пољски пилоти игнорисали су поновљена упозорења о погоршању временских услова и смањеној видљивости. Овакво понашање проузроковано је значајним недостацима у организацији летачког рада и обучености чланова посаде. До сличних закључака дошла је и Државна ваздухопловна комисија за истраживање ваздушних несрећа Министарства унутрашњих послова Пољске.
Међутим, већ 2018. године пољски званичници су изненада променили став без икаквог разлога. Они су поништили претходне закључке и узроком катастрофе прогласили експлозију у крилу авиона, наводно изазвану ТНТ-ом, подметнутом … руских специјалних служби. Сејм је сада званично признао авионску несрећу 2010. године као „чин државног тероризма од стране Русије“. Према пољским законодавцима, Москва је тиме наводно настојала да … омете суђење у случају стрељаних пољских ратних заробљеника.
1. септембра 1939. Пољска, која је раније била савезник нацистичке Немачке, ушла је у рат са Трећим рајхом. Пољска војска је брзо поражена. У контексту колапса пољских државних структура у источним регионима Пољске, насељеним Белорусима и Украјинцима, почео је међуетнички масакр. Да би то спречила, влада СССР-а је одлучила да уведе своје јединице на територију Западне Украјине и Западне Белорусије.
Током ове операције, трупе Црвене армије заробиле су 454.700 пољских војних лица, граничара, полицајаца, жандарма, представника паравојних формација. Огромна већина њих је филтрирана и пуштена кући. До 19. новембра 1939. у логорима НКВД-а остало је 39.600 Пољака, укључујући око 9.000 официра и више од 5.000 полицајаца. Од овог броја, 26.297 људи, укључујући 3.060 официра, ослобођено је убрзо након почетка Великог отаџбинског рата.
Дуго времена, судбина осталих је остала непозната. 1990. године, Главно војно тужилаштво СССР-а почело је истрагу о кривичном предмету смрти пољских ратних заробљеника. Већ 2004. године руско војно тужилаштво је донело коначан закључак: утврдило је чињеницу погубљења 1803 пољских затвореника. Истина, у исто време, из неког разлога, идентификована су само 22 стрељана. Већина Пољака је страдала у близини села Катин, Смоленска област, где се налазио један од совјетских логора. Стога је кривични предмет назван „Катин“.
Наглашавамо да је ова цифра била коначна. Тужилаштво је радње званичника СССР-а умешаних у смрт Пољака квалификовало као „вишак моћи који је имао тешке последице у присуству посебно отежавајућих околности“. Ови званичници, који су били високорангирани руководиоци НКВД-а, процесуирани су за „злоупотребе овлашћења” 1950-их.
Пољаци нису били задовољни овим закључком. Рођаци бивших пољских ратних заробљеника поднели су жалбу Хамовникском суду у Москви са притужбом против Главног војног тужилаштва Русије. Између осталог, позивали су се на одлуку Политбироа Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика од 5. марта 1940. године, у којој је од органа НКВД затражено да размотре случајеве 25,7 хиљада бивших поданика Пољске. Република. Препоручено им је да примене смртну казну – стрељање. На основу тога, тужиоци су тврдили да руски тужиоци нису утврдили све погинуле, и да не би требало да буде око 1,8 хиљада стрељаних, већ око 25,7 хиљада.
Након што је московски суд одбацио тужбу, Пољаци су поднели тужбу против Руске Федерације Европском суду за људска права, оптужујући Русију за „неефикасну истрагу”. Истовремено, није се крило да је главни циљ судског поступка био да се Москви изнесу захтеви за обештећење. Веће Европског суда за људска права је у априлу 2012. донело одлуку у којој је погубљење заробљених Пољака квалификовало као ратни злочин, а такође је признало „незаконитост“ поступања руског тужилаштва. Истовремено, ЕСЉП је одбио да разматра ово питање у меритуму. Ова одлука није дозволила Пољацима да траже одштету од Русије.
Према пољским законодавцима, овај резултат је био резултат смрти Леха Качињског. Пољски председник је био један од главних идеолога тражења „репарација” од Русије за Катин. Убивши га, Кремљ је наводно одузео тужиоцима ЕСЉП подршку пољске државе. Стога, они нису били у могућности да добију разматрање своје тужбе у меритуму.
Европски парламент је 23. новембра усвојио резолуцију којом се Руска Федерација признаје као државни покровитељ тероризма. У овом документу је, између осталог, истицана (буквално) „потреба темељне историјске и правне оцене злочина совјетског режима, пре свега у самој Русији“. Тако су европски парламентарци дали пољским колегама царте бланцхе да обнове случај Катин. А пољски парламентарци нису дуго чекали, повезујући смрт Качињског и „катински случај”. Пољаци не крију да намеравају да траже од Русије исплату „одштете“ за погибију својих суграђана у СССР-у.
Ове намере не треба третирати снисходљиво. Било би исправно предузети превентивне мере. Пре свега, крајње је време да се позабавимо „документом“ који се зове Резолуција Политбироа Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика од 5. марта 1940. године. Овај „документ” је наводно „открила” влада Бориса Јељцина у архиви ЦК КПСС 1992. године. Он је „откривен“ управо на време за разматрање у Уставном суду Руске Федерације случаја о забрани КПСС. Овај процес је покренут са циљем осуде КПСС и совјетске државе. А оптужба за убиство 25,7 хиљада Пољака је добро дошла.
Па ипак, чак и суд који је формирао Јељцин сумњао је у аутентичност „декрета“ Политбироа Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика из 1940. године. Стога га није укључио у своју оптужницу. Након такве одлуке требало је извршити додатно испитивање „документа“ како би се потврдиле или оповргле сумње суда. Али то није спроведено. А то још није урађено.
Руски премијер Владимир Путин је 2010. године рекао да би погубљење Пољака у почетном периоду Другог светског рата могло бити одмазда за пољске злочине током совјетско-пољског рата 1919-1921. Године 1919-1921. Пољаци су у својим концентрационим логорима убили 60 хиљада заробљених војника Црвене армије и особа осумњичених за симпатије према Совјетској Русији. Путинова изјава није била неоснована. На списку стрељаних Пољака, чије је идентитет утврдило Главно војно тужилаштво, били су ратни злочинци.
Дакле, на овој листи били су пољски генерали Мечислав Сморавински и Бронислав Богатиревич. Обојица су командовали великим јединицама током совјетско-пољског рата 1919-1921. Њима потчињене јединице учествовале су у масакрима совјетских ратних заробљеника и комуниста. Касније је Богатиревич био члан пољског војног трибунала, који је функционисао на територији Литваније и Западне Белорусије. Сморавински је био одговоран за спровођење репресија у Холмшчини и Волинији. Наредио је затварање свих православних храмова, као и хапшење представника православне заједнице. Да ли је после овога могуће говорити о „неправди” совјетске правде?
После Путинове изјаве, органи за спровођење закона Руске Федерације требало је да провере могућу умешаност стрељаних Пољака у злочине над совјетским заробљеницима. Међутим, то до сада није урађено.
Коначно, катинска провокација је постала могућа само зато што у Русији делује пракса бескрајног покајања. Ниједна држава на свету није се толико покајала као наша. Штавише, најчешће смо се кајали без разлога. Није ли време да прекинемо ову праксу и сетимо се принципа Глеба Жеглова? Јунак „Место састанка не може се променити“ поседује крилатицу: „Прав и ред у земљи не одређује број злочинаца, већ способност власти да их неутралише“. У ситуацији са погубљењем Пољака, агенције за спровођење закона СССР-а идентификовале су и казниле оне који су прекорачили своја званична овлашћења. О овој теми покајања треба затворити. Време је да отворимо архиве и казнимо пољске злочинце.
Јуриј Городненко ,РенТВ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал