За Сарајево је страдање Срба из Подриња културно- уметнички програм
Без шале, управо је тим речима репортер сарајевске бедне пропагандне машинерије известио из Братунца: „Очекује се да за неколико минута почне тај културно- уметнички програм…“, мислећи на помен и парастос страдалом Србљу, и тешко да је реч о лапсусу, или каквом сметенлуку, пре ће бити да је само на глас рекао оно што о Србима заиста мисле: култура је истребити Србље, а уметност је то учинити тако да је и мртав Србин сувише жив за душевни мир страдалног бошњаштва…
Ближе се дани некрофилског „Дизниленда“ у Сребреници, ваља бити приправан за наплаћени плач и купљену бол, јауке за камере, сузе за понети и кости за донети, јер нема сумње да ће и ове године бити сахрањено још нешто жртава „геноцида“ пострадалих мученичком смрћу- оном природном.
Нема везе, „геноциду“ се у зубе не гледа, јер и ти који су умрли природном смрћу, негде даааалеко од Сребренице, „страдали“ су од српске руке, друге смрти нема, није исплатива, слабо се заради на њој, ко кинеска роба малтене…
Да, пун сам једа, можда као новинар немам права на то, но Србин сам па имам сва права да болујем ране рода свог које су за Сарајево, за звери које су сатрле српска села у Подрињу, културно- уметнички програм!
Закоровљена згаришта су вероватно „даске које живот значе“, Српкиње у црнини над гробовима деце – главни глумци, а преклани синови и кћери- статисти..?
Значе ли ти шта имена Слободана Стојановића, Мирјане Драгићевић, Петра и Павла Грбовића, још стотине српске деце убијане и после смрти, „страдално“ Сарајево?!
Јесу ли по твојим „културно- уметничким“ мерилима чланови дечијег хора „Преклани вратови“..?
Знаш ли колико је и смрт молима звери да је пусте по те анђеле али су звери и смрт свезали жицом, да гледа, да чека, да не жури…
Умирали су као да је у њима по сто година, а нек тек десетак, и мање…
Сваку су им годину звери по десет пута убили…
Но, то се не броји, Српкиња рађа да ожали а не да се радује, јел да?!
Над Сребреницом ни једног српског села, а било их је ихааааај, али све се то лако сабере у неколико минута „културно- уметничког“ програма, баш као што је Сарајево све српско сабрало у јаме и подруме, па за Сарајевом сваки град, село, заселак…свак се такмичио ко је „културнији“ и ко ће више дати за „уметност“!
Није се жалило српских глава, све за „културу“, ено онолико поставки на отвореном и јоште више на „затвореном“…
Под земљом, смећем, балегом…да се никад не дозна, да који мртви Србин не учини душевну бол живој звери…
Но, ближе се дани сребреничког некрофилског вишебоја, ваља темпирати снагу лажи да је извршен „геноцид“ над народом којег има више него што га је икада било од стране народа којег има само о задушницама…
Култура и уметност, нема шта- културно побијено Србље па уметнички представљено да је Србин најбољи као стална поставка- у гробу!
Но, мало сте се забројали, господо, „истина и помирење“ не могу вазда бити ћурпије преко река српске крви (писах то већ и понављаћу), а мира у немиру не можете наћи, нит спокоја на земљи која кости рађа!
Кад се саберете у Сребреници погледајте више ње, ако смете, видећете српска села…
Нема их, али видећете их, дозваће вас, дозиваће довека, а нема тог урлика којим ћете надгласати опела што их ветар разноси, довека, ко полен, ко глас што је молио за смрт али смрт сте свезали да гледа, да сачека…
Михаило Меденица/ИН4С
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал
За Сарајево је страдање Срба из Подриња културно- уметнички програм