Зашто сви ћутимо или само тихо говоримо да нам треба ћирилица?

Поштовани читаоци преносимо речи академика Василија Крестића на отварању Српског културног центра које је организовало Српско удружење Ћирилица Београд. — „Долазећи овамо питао сам се зашто смо принуђени да се боримо за нешто што нам припада, зашта не би требало да се боримо, него да је то наше и да у томе уживамо и да негујемо… Ко нам то не да? И зашто морамо да стварамо друштво, овакво какво је Удружење Ћирилица, или какво је Друштво за подизање српског меморијалног центра српским жртвама геноцида… Шта то значи да ми морамо да се бијемо за нешто што је сасвим природно за сваки здрави, национално способан народ. То значи да ми немамо државу, то значи да ми немамо оне који су дужни да се брину за то зашта се ми покушавамо борити као удружење, зато стварамо ова удружења. Зато кажем, с једне стране ја сам задовољан и срећан што се нашао човек који је уступио ове просторије и што ћемо имати где да се сакупљамо. А с друге стране, очајан сам што то не ради држава. Ја не знам да ли има нације која се стиди свог имена, која се стиди својег писма, која се стиди своје културе, која се стиди свог националног бића, која не сме да стави тај придев испред националне институције, каква је институција ова која ће бити овде, а то је Српски културни центар. Гледао сам данас на интернету, да ли имамо још негде у овој земљи, у Србији, неки српски културни центар знајући да многе националне мањине такве центре имају. Наравно, имамо те културне центре у иностранству што је сасвим природно, у Паризу, Бечу… и имамо још један српски културни центар „Свети Сава“ у Суботици. Дакле, националне мањине имају право, са тим предикатом, да буду НАЦИОНАЛНЕ, које припадају њима, а ми имамо сада само једну и ону у Суботици, зашто се стидимо свога националног имена. Па се питам – КОГА СЕ МИ СТИДИМО? КОМЕ СЕ МИ ТУ УДВАРАМО? ОД ЧЕГА СЕ ПЛАШИМО ДА НАШЕ ИМЕ ИСТАКНЕМО, ДА НАШЕ ПИСМО ЧУВАМО ОНАКО КАКО СМО ДУЖНИ ДА ГА ЧУВАМО? Срећан сам што постоје људи какви су ови који су окупљени око Удружења Ћирилица. Срећан сам што они имају дивно, племенито осећање, зато што су спремни на велико жртвовање и на одрицање. С друге стране, заиста се опет питам – ГДЕ ЈЕ ТУ ДРЖАВА, ГДЕ ЈЕ ТУ ВЛАСТ, ГДЕ СУ ТУ ИНСТИТУЦИЈЕ, ГДЕ ЈЕ ТУ МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ, ГДЕ ЈЕ ТУ УНИВЕРЗИТЕТ, ГДЕ ЈЕ ТУ СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ? Зашто сви ћутимо или само тихо говоримо да нам треба ћирилица? Ја сам сто одсто убеђен, када би се провео један референдум о ћирилици, да бисмо имали огромну већину, ја мислим чак деведесет одсто. Али, нажалост, тог референдума немамо па се поставља питање да ли треба и да се боримо за један референдум о томе, па да присилимо оне који се стиде свог имена и свог писма, да их натерамо да то заиста буде испоштован Устав, да то не буде само мртво слово на папиру. Но, да не оптужујем само, да не јадикујем, ја мислим да ћемо са овим простором овде, и Ћириличари и они који желе да раде на подизању Меморијалног центра за српске жртве геноцида, имати могућност да остварујемо многе манифестације које иначе на другим местима нисмо имали. Да ћемо моћи да се боримо не само за овоје су неопходне српском народу… Кад кажем неопходне, зато што знам да други народи то чине. Узмите само пример Јевреја, морамо им се дивити јер они имају најмање негде око – Меморијалних центара жртвама свог народа у читавом свету. Минимум један центар морамо имати у сопственој земљи! Обијали смо скоро сва врата, од патријарха до председника државе, кукамо, молимо, сви нас разумеју, а сви нас лажу! Нико неће да чини оно што је дужан да чини. Па сад, ако нема могућности ја мислим да је ово овде сада једно мало средиште у којем ћемо моћи да изразимо наша осећања, и можда да та осећања ширимо даље, да да се умножавамо и да стварамо планове како да излазимо из кризе, како да се изборимо са онима који немају осећања, немају разумевања, а имају пуно страха – питам се од кога, докле и коме за љубав?! Молим вас да ме разумете, није то критика, није то зато што ја некога мрзим, него зато што много волим и Србију и Србе, и ћирилицу, а поштујем оне силне жртве којима нисмо подигли дужни споменик!“ Српски културни центар отворен је у Скерлићевој улици, надомак Храма Светог Саве. Домаћини свечаног програма били су чланови Српског удружења „Ћирилица” са својим генералним секретаром Миодрагом Ђошићем, пензионисаним пуковником авијације. О значају овог здања за српски народ говорили су Миодраг Миша Којић из „Ћирилице” и академик Василије Крестић из Друштва за подизање меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку. ——- ПОВЕЗАНО: Српско удружење Ћирилица Београд: Српски културни центар ——- http://wp.me/p1Fuk8-Lhu 4. 10. 2015. за ФБР приредила Биљана Диковић http://facebookreporter.org/2015/10/04/%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D0%BA-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BA%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BE%D0%B4-%D1%87%D0%B5%D0%B3%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D0%BF/