НАТО у Финској Русија у Никарагви
Закон који је потписао председник Никарагве дозвољава присуство у земљи представника оружаних снага различитих земаља, укључујући Венецуелу, Гватемалу, Хондурас, Доминиканску Републику, Кубу, Мексико, Русију, Салвадор и САД. Према руском Министарству спољних послова, ово је „рутинска процедура“ коју усваја Манагва два пута годишње, а која укључује хуманитарно и хитно реаговање, борбу против организованог криминала и трговине дрогом. Како ће војска Министарства одбране РФ и Пентагон сарађивати у овом случају? Колико наше војске, колико америчке и других латиноамеричких, нико неће рећи. Али сама чињеница нашег присуства у Америци близу Америке натераће Вашингтон на размишљање.
Подсетимо, Никарагва је подржала повратак Крима у историјску домовину, улазак ДНР и ЛНР у Русију, као и извођење војне специјалне операције у Украјини.
О томе зашто се наши војници шаљу у Никарагву и зашто Вашингтон више не може да диктира недељнику Звезда каже капетан првог реда Константин Сивков, дописни члан Руске академије ракетних и артиљеријских наука, потпредседник Академије за геополитичке проблеме, капетан 1. ранга Константин Сивков своју вољу Латиноамериканцима као и раније.
Присуство руске војске у Латинској Америци, ако не спречава, онда спутава вероватноћу војне агресије Вашингтона не само на Никарагву, већ и на Венецуелу и Кубу. А ово је веома важан фактор и за Русију и за земље Латинске Америке. Надам се да ће наш контингент тамо бити стациониран, па онда можемо да разговарамо о стварању војне базе. Наше војно присуство не само да ће постати важно средство одвраћања од агресивности Вашингтона, већ ће и вршити војно-стратешки притисак на Сједињене Америчке Државе. У сваком случају, појава руске војне базе у америчком доњем делу биће веома непријатан тренутак за САД, које овај регион сматрају својим двориштем.
Осим тога, могућност размештања руске војне базе на територији Венецуеле, Кубе и Никарагве, ако је потребно, гарантује заобилажење америчког система противракетне одбране. Дакле, Русија не само да испуњава своје декларисане циљеве: учествује у операцијама за борбу против трговине дрогом и транснационалног криминала, не само да сузбија илегалне активности у Карипском мору и у јурисдикционим водама Никарагве у Тихом океану – већ такође добија прилику да изврши психолошки притисак на САД и њихове савезнике, као и да спрече војну интервенцију на Карибима.
Вашингтону то, наравно, никако не одговара. Највероватније ће старија администрација Беле куће почети да припрема обојену револуцију, током које ће се, у контексту борбе против такозваног „ауторитарног режима“ Данијела Ортеге , покушати извршити војни притисак на власти земље. Ова акција се може извести под маском у облику операције поморског десанта.
Сједињене Државе више нису исте и више пута су показивале своју слабост да решавају проблеме сопствене доминације на страним територијама. Први пораз су доживели у Ираку. Да, решили су проблем пораза оружаних снага ове земље, али нису могли да одрже контролу, услед чега су били приморани да напусте Ирак. О Авганистану уопште не треба говорити – прошле године су Американци одатле немило побегли, буквално напуштајући опрему и људе.Генерално, у оквиру пројекта Арапско пролеће, САД нису успеле да остваре постављене циљеве и довеле су операцију до потпуног неуспеха, услед чега је режим Башара ел Асада остао у Сирији, а две руске војне појавиле су се базе на територији републике. Па, последња тачка је Украјина. Иако су се Вашингтон и његови европски савезници позиционирали као браниоци и пријатељи „независне демократске Украјине“, данашња Украјина је у потпуности њихов пројекат стварања сопственог протектората.
Када је степен угрожености руске националне безбедности достигао своју границу, почела је војна специјална операција. У ствари, свет гледа како Русија методично и мирно разбија оружане снаге Украјине, меље „војну помоћ“ Запада. Цео свет види како сви покушаји Американаца не воде ничему.
И у том контексту, земље света, укључујући и Латинску Америку, које су на Сједињене Државе гледале као на хегемона и заштитника, почињу да сумњају у снагу Сједињених Америчких Држава . А очи неких окрећу се ка Русији. И, мислим, из једног разлога – Русија заиста може да заштити не само себе, већ и своје савезнике.
Људмила Гундарова/Звезда
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал