Луткарска представа француских „избора“ се приводи крају
Чак и ако претпоставимо фантастичну вероватноћу победе Ле Пенове, она ће постати француски „Трамп у сукњи” – „неконзервативка” коју је државни апарат коцкао.
Француски председнички изборни спектакл се ближи крају. У други круг избора 24. априла ући ће потпуно проамерички оријентисан Емануел Макрон, који је у првом кругу освојио 27,84 одсто гласова, и Марин Ле Пен, која је условно лојална Русији и залаже се за национални суверенитет, која је добила 23,15%.
Резултати другог круга су готово несумњиви. Марин Ле Пен скоро сви медији проглашавају страшном фашистком, демонизује је већина политичара и личности из шоу-бизниса, а она нема ни ресурсе да брани резултате свог могућег успеха – сви административни ресурси су такође концентрисани у Макроновом табору. . Дакле, он је тај који треба да победи, иако га већина Француза мрзи. „Фашисткиња” Марин Ле Пен једини је кандидат против којег може да прође Макрон, неомиљен бирачима, родом из Ротшилд банке.
Дакле, на прошлим изборима су „сиви кардинали” иза Макрона играли по истом сценарију, када су га у другом кругу гурнули против ње. И 2017. су председнички избори одржани у два круга, а у другом кругу победио је Макрон, који је добио симболичних 66,06% гласова (20.743.128 људи), а Марин Ле Пен је заузела друго место са резултатом од 33,90% (10 638 475 људи). Истовремено, она се тада веома чудно понашала током телевизијске дебате са главним ривалом, показујући чудну несигурност и правећи друге грешке, иако има огромно ораторско и политичко искуство. Чинило се да је намерно желела да изгуби, иако је касније своје неуспехе објавила као „болест“ …
После своје победе, „Кандидат 66%“ је радосно пренео поруку народу на позадини пирамиде у Лувру, која се с правом сматра симболом масонерије.
Много је примера у историји када политичар намерно игра улогу својеврсне „хорор приче”, спојлера против којег прави кандидат „дубоке државе” релативно лако побеђује. На пример, у Украјини, која је од почетка своје „независности“ била право полигон за тестирање западних друштвених технологија, такву улогу је дуго и ефикасно играо Петро Симоненко, који је намерно играо улогу страшила и „црвени реваншиста”. За то је плаћен много новца и дата му је могућност да има фракцију у парламенту. Рецимо, утицајни људи су ми причали да су му на изборима 1999. године људи из окружења тадашњег председника Леонида Кучме платили милионе долара зато што није ушао у блок са другим опозиционим политичарима, такозвану „Каневску четворку“, већ се борио против Кучме. на своју руку.. Симоненко је послушно испунио овај захтев тако што је заправо „исушио“ своје бираче који су желели промену власти. Тако крајње непопуларан у то време, Кучма се кандидовао за председника за други мандат, што није могао да уради у односу на друге кандидате.
У Сједињеним Државама улогу спојлера, додуше не у другом, већ у трећем реду кандидата, са задовољством је одиграо милијардер Рос Перо, који је два пута (1992. и 1996.) помогао да Бил Клинтон постане председник, са ч. наравно да се наводно борио.
Што се тиче Марине Ле Пен, она је, могло би се рећи, наследни спојлер. Њен отац, Жан Мари ле Пен, такође је својевремено играо улогу намерно непроходне „фашистичке“ хорор приче за избор провладиног кандидата. На пример, 2002. године, када је ушао у други круг избора против отвореног глобалисте Жака Ширака.
Ширак, који је имао низак рејтинг и постигао само 20 одсто у првом кругу, у другом је добио 82 одсто гласова, јер се против Ле Пенове ујединила већина француских политичара, и то не само центристи, већ и део деснице. силе. А о левици нема шта да се каже. Пре другог круга, скоро све левичарске партије позвале су своје присталице да гласају за Ширака под слоганима: „за лопова, али не за фашисту“ и „гласајте штипаљком на носу“.
Сада се примећује отприлике иста слика. Марин Ле Пен је проглашена ђаволом за исте пароле подршке традиционалним вредностима, за позивање на протеривање илегалних миграната из Француске и ограничавање уласка легалним. У преовлађујућем ултралибералном дискурсу у земљи, све је то страшна побуна. Није јој помогло ни то што је својевремено истерала оца из забаве, за многе превише одвратну, покушавајући да постане „руковање“ у кругу француског „беау мондеа“. Због тога је умногоме ублажила своје позиције и више не захтева од Француске да напусти Европску унију и НАТО, већ само позива на независнију улогу Француске у овим структурама. Ипак, и такве позиције су постале незамисливо радикалне за стандарде ове земље, која је коначно пала под утицај америчких глобалиста.
Од самог почетка, на извођењу француских избора, сви главни „уметници” – и десни и леви, играли су на победу Макрона. За ово је било важно да Марин Ле Пен није добила превише гласова у првом кругу избора, јер би у овом случају, пре другог круга, изгледала превише победнички, а могли би јој се придружити многи гласачи који аутоматски прате победника.
А онда се на његовом десном крилу мистериозно појавио кандидат Ерик Земор, који је изнео много конзервативније пароле од Марина. Говорио је о томе како је Француска производ Цркве и краљева, да подржава снажну традиционалну породицу; ово је одмах привукло католичко бирачко тело к њему. Такође је навео да је потребно „поновно освајање” традиционалне Француске од Азијата и Африканаца, што је изазвало симпатије многих секуларних националиста. Укупно је освојио 7,07% гласова, чиме их је практично одузео Ле Пен. Истина, да би сачувао свој углед, позвао је присталице да гласају за Ле Пен у другом кругу, али уопште није чињеница да ће тако гласати, поготово што ју је критиковао на почетку избора. Осим тога, Макрон сада добија прилику да изгрди Ле Пен због Земурових радикалних слогана, од којих је покушала да побегне.
Поред условно десничарских антиглобалиста, на сцену политичке емисије пуштена је и левица. Изборним пољем је „газио” и левичар Жан Лик Меланшон, који је постигао 21,95 одсто, чиме је дошао до почасног трећег места. Наравно, за њега чешће гласају свакакве „мањине”: од изгредника Антифе до исламиста. Међутим, за њега су гласали поједини друштвено забринути противници Европске уније и НАТО-а, из којих је Меланшон обећао да ће повући Француску у случају победе – а то је потенцијално бирачко тело Марин Ле Пен, које није толико доследно по овом питању. Али што је најважније, Меланшон је већ позвао своје присталице да не гласају за Ле Пен у другом кругу, што смањује њене шансе. Истина, он истовремено није отворено исказао подршку Макрону, јер би то нарушило његов рејтинг, али то више није толико важно. Према, Према истраживању ОпинионВаи-Кеа Партнерс објављеном 12. априла за француски лист Лес Ецхос, 43% гласача Меланшона спремно је да гласа за Макрона. Само 28% ће гласати за Марин Ле Пен.
Сада, учинак који је Меланшон одиграо пред бирачима на председничким изборима 2017. је скоро одраз у огледалу. Меланшон, који је тада освојио 19,5 одсто гласова у првом кругу председничких избора, рекао је да сматра да је победник првог круга Макрона неспособан да управља земљом, али је истовремено поручио присталицама да је Марин ле Пен не треба гласати за. Као резултат, ове његове речи су ишле у корист Макрона, који је сломио Ле Пенову 2017. године.
Тако да јасно видимо политички циркус који се годинама понавља, у коме су сви „акробати“ и „кловнови“ задовољни својим улогама у сценарију непознатих редитеља, задовољни су хонорарима и аплаузима јавности. Томе у прилог говори и чињеница да ниједан кандидат није оспорио изборне резултате, иако су они веома сумњиви. Огромне могућности за фалсификовање пружа само француско законодавство, захваљујући којем и најмања оштећења гласачког листића чине га неважећим. Тиме се члановима изборних комисија даје могућност да покваре гласачке листиће неприхватљивих кандидата.
Систем функционише независно од спектакла такозваних избора, осмишљених да спречи побуне како би се створиле народне илузије да обични људи нешто одлучују бацајући папириће у гласачке кутије. И иако се већина француских становника противи потчињавању земље Сједињеним Државама, против антируских санкција штетних по економију, овај курс ће се наставити.
А чак и ако допустимо фантастичну могућност да Марин Ле Пен дође на власт, онда би то била Трампова или Јануковичева верзија: „неконзервативац“ који се коцка од државног апарата коме неће бити дозвољено да промени ток „дубоког стање“. На позадини овако оштрог тоталитаризма, ублаженог на изглед манипулацијом јавним мњењем, тврдње Запада према Русији, оптуженој да је „недемократска“, изгледају веома чудно.
Игор Друз ,РенТВ
Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал