„Да смо пратили интернет мапу завршили би у њивама, на неасфалтираним путевима, спречени необновљеним мостовима или у шумамам подно Шестара и Асановог врха“. Пише: Јелена Петковић / Вести Миодраг Дашић тек што је изашао из болнице, а већ је са првим јутарњем сунцем скочио до нахрани стоку, почисти шталу и настави са пољопривредим радовима, покушавајући да ове „слабе“ године спасе шта се спасти може. Била је јако лоша. Посејано је слабо родило, док је био у болничкој постељи крава се закачила за ланац и обесила. – Не знам како ћемо спојити крај са крајем, одахмуо је руком Миодраг, другом показујући на неомалтерисану кућу, смештену у подножју Проклетија, на шест километара од центра Пећи. Да смо пратили интернет мапу завршили би у њивама, на неасфалтираним путевима, спречени необновљеним мостовима или у шумамам подно Шестара и Асановог врха. Село Брестовик некада је било богато и разијено, бројало око 700 становника, па је до њега свако лако налазио пут. Данас је без ознака једина смерница – „скрени лево“, пре безинске пумпе и одвајања за Гораждевац. Тако се налази стаза до 50-ак Срба који су се 2004. године вратили са на згариште, а данас из нових кућа размишљају како да оду у потрази за бољим животом. – Пет година је максимални рок за опстанак овог места. Радовали смо се што долазимо на своје, да живимо нормално, али после 11 година, ситуација је као 1999. Као никада до сада, осећа се та напетост. Албанци раде шта њима одговара, а ми Срби, иако учествујемо у неким структурама, то је небитно и незначајно. Немамо посла, моја деца немају где да раде. Најгоре што смо више отупели, не можемо нормално да размишљамо, скенирао је Миодраг ситуацију на прву. Није ми никако! Са свим тим проблемима живи су Брестовику са супругом Слађаном Милетић и четворо малишана, ћеркама Мартом и Мирјаном, синовима Бранком и Миљаном. У селу су још четири породице са децом, али због приче коју је Миодраг тек начео, седајући испод дуда који се раширио пред кућним прагом, село се полако осипа. Тешко и Албанцима Ни комшије Албанци нису задовољни животном ситуацијом. – Само када би могао Тита да пробудим. Тако ми Бога, нека каже ко шта хоће, али само када би могао да устане, да овој мафији у бившој Југославији да каже – где сте лопови једни. Ко? Требало је сви да бежимо чим је он отишао. Ја сам то знао, и увек признајем да сам плакао када је умро – испричао је комшија Дашића. – Било је етнички српско место, али је око 30 сада одсто продато. То иде тихо. Тек се један дан појаве нови власници. Продају имања, јер не виде никакву егзистенцију. А с друге стране, купују се смишљено, са намером, а купци су често, свака част изузецима, особе са лошим особинама, причају супружници. Када су Дашићева и друге српске породице са децом у јулу су отишле на планину, на традиционални роштиљ, а на њих је пуцала и даље непозната група. – И онда ме питају како ми је са четворо деце? Није ми никако! Али, ми смо и отупели овде. Ми ни не знамо више ни да се плашимо. Ми смо сви за неку специјалну установу, огорчена је Слађана. Ником данас на Косову и Метохији није добро: Миодраг са комшијом / Вести; А.Чукић Немој Вучић да се хвали Захвални су држави Србији за социјалу коју добијају. – Хвала им што смо бар у том погледу и даље држављани Србије. Али, како су кренули са овим договорима у Бриселу бојим се ће и то да нам одузму, да ће бити зло, да не можемо више преко Мердара. Све размишљам, да гледамо што пре да бежимо одавде, док се они све не договоре, наставио је Миодраг са својом чашом жучи. – Та политика је чудо! Немој да се хвали Вучић пуно. Кажу, договорили су се око таблица, а Србима у Пећи одузимају српске возачке дозволе, јер у њима пише СУП Пећ у Крагујевцу. То за косовске институције не постоји. Полицајац ме зауставио, и пита „како Пећ у Крагујевац“? Узео ми документа, и написао казну од 275 евра. Још ми дао и број своје значке да запишем, наставио је домаћин. Деци би ускоро требало да изавде пасоше, а да ли ће моћи са њима да путују у иностранство, Слађана није сасвим сигурна. – Пасош се издаје у МУП-у, у Љермотовљевој улици у Беогарду, и у њему пише Координациони центар. За тај пасош је потребна виза, али када одеш у швајцарску амбасаду у Београду, они кажу – ти си са Косова мораш у Приштину. А када одеш у њихову амбасаду у Приштини, онај Албанац што ради на пријему пита – шта ти је ово? Ово је Косово. Није ово Београд. Дакле, ми смо у ствари ничији! Ничији! Нове куће остају празне: Брестовик / Фото: А. Чукић Надувани бројеви - Многи коју су напунили 65 година, невезано када су одселили, долазе овде да се пријаве и узму пензију. Тако нас има 5-6.000, али је истина да је број Срба у општини Пећ сведен на статистичку грешку. Цела општина Пећ има мање око 1.000 Срба, него што ми то не признајемо, да би и даље добијали помоћ из Србије, кажу наши саговорници. Воље има, могућности нема Имали су кажу вољу да остану, али су после више од деценије вртлога у проблемима – тотално разочарани, поновили су супружници више пута за столом свог скромног домаћинства. Од пољопривреде, кажу, у селу нико не може да преживи јер сви имају мала имања, а од минималца и социјалне помоћи се „једва заклапа и преживљава“. – Повратак је кренуо много добро, али не живи се од социјале. Али, и то је све у реду, када би имали гаранцију за неки дужи опстанак. Али, ми то немамо, отпратили сун ас овим речима Миодраг и Слађана. Власт нас дели партијским књижицама На све то, наши саговорници кажу и да „држава Србија дели народ на Косову“. Једнима даје и шаком и капом, другима на кашичицу. – Само праве љубомору. Некога запосле, а некога не. Углавном запосле оне са који су овде, као на привременом раду у иностранству. За партијску књижицу добију по три-четири функције, а децу одселили у централну Србију. Ниједан цент нисам изнео одавде, ништа нисам продао, имам четворо деце, и на крају не могу да дођем на ред од таквих. Србија је била превише заузета сама собом, и учили су нас да бојкотујемо све овде, наставља Миодраг Дашић. – А, можда је боље да су нас пустили саме да се бранимо и да се питамо. Са онима који су овде на власти мораш да имаш неки однос, али не мораш да продаш себе. Док сам тако говорио, моји сународници су ме пријављивали, а сада када је дошло време да се учествује у косовским „институцијама“, ми који смо тако мислили, не можемо да дођемо на ред од оних који су нас пријављивали. Мислим само ми као Срби изгубљен народ. Прво би требали да се вратимо, сви комплет, па да ухватимо један пут, да правимо једну трасу сада за сто година. И донесеш закон да сви морају тако, а ко неће, за њега ништа, закључио је Миодраг Дашић. Извор: Вести http://www.kmnovine.com/2015/09/brestovik.html
