Црногорство је моје српство распето и васкрсно
Не постојимо у Црној Гори ми и „ви“, нема никакве поделе на нас и „вас“, не може постојати знак једнакости између вековања и трептаја… Није што ја не верујем у вас, новогорце, већ што ви не верујете у себе. Силно ме презирете а доказујете се отимајући све моје. Да одем, али да вам оставим језик. […]
Црногорство је моје српство распето и васкрсно
Не постојимо у Црној Гори ми и „ви“, нема никакве поделе на нас и „вас“, не може постојати знак једнакости између вековања и трептаја…
Није што ја не верујем у вас, новогорце, већ што ви не верујете у себе.
Силно ме презирете а доказујете се отимајући све моје.
Да одем, али да вам оставим језик.
Да одем, али да вам оставим манастире.
Да одем, али да вам оставим Његоша.
Да одем, али да вам оставим гробове.
Да одем, али да вам оставим ране и ордење.
Да одем, али да вам оставим косу, водијер, билегију…
Да одем, али да вам оставим кумства и братимљења.
Да одем, али да вам оставим вериге.
Да одем, али да вам оставим песме и тужбалице.
Да одем, али да вам оставим дату реч.
Да одем, али да вам оставим образ, част, завет и заклетву.
Да одем, али да вам оставим црнину.
Да одем, али да вам оставим старицу у тој црнини.
Да одем, али да вам оставим причу о њој, о поносној а не кукавној црнини.
Да одем, али да вам оставим њена четири сина, четири гроба негде, на неким ливадама, подно неких лески, дивљих крушака, питомих тишина…
Да одем, али да вам оставим да их ви тражите, да полако газите некошевином, да не згазите који цвет, воштанице су то горске…
Да одем, али да не причам никоме да сам био јер шта ћете ви онда рећи, шта сте без свега мојега?
Презирете све српско – мени је све црногорско вољено.
Црногорство је моје српство распето и васкрсно.
Црногорство су моје горе црне све рукоположене и огрнуте ризом и мантијом.
Црногорство је кућа мојих прађедова- припрата дечанска…
Црногорство је исповест и причест Србинова.
Све што нисте – то је црногорство, и све што бисте ми отели свело би у вашим рукама јер трајати не може без корена.
Мој је на небу, пружио жиле над читавом Црном Гором.
Где се оно небо набора и попара ту ми корен беласне, загрми и засева, а где је ваш…?
На камен се утиснули да се корените…
Нема, рекох, нас и «вас» у Црној Гори.
Не што сам брана вашем постојању, но што немате ни корита ни обала а хтели би да сте река.
Није свака вода река, то што се из ведра пролије ливадом – ливада попије очас, сасуши се, не познаје се траг да је икад било…
Ви сте новогорци, но нема нових гора, те су које су, Господ их даривао Србину ко записе, па да нас све отерате с њих и све да отмете – више ће нас остати на њима него што ће вас бити!
Није Црна Гора моја што у њој знам где сам већ што знам ко сам!!!
А, знате ли ви, ако ишта својега имате а да на њему није белег мојих, ваших, прађедова?
Имате ли шта заиста, осим што свега немате у изобиљу…?
Михаило Меденица/ИН4С