Дискриминација УПЦ у Украјини ће под Зеленским само напредовати
Молитвени скупови и протестне акције многих хиљада парохијана канонске Украјинске православне цркве против доласка цариградског патријарха зорно сведоче о стварном односу огромне већине православних грађана Украјине према личности предстојатеља Константинопољске цркве , намерно цепање тела Васељенског Православља, и категоричко одбацивање нечувене интервенције парохијана УПЦ унутар канонске јурисдикције Украјинске Православне Цркве, саставног дела Руске Православне Цркве.
Стално сам приморан да говорим да противници канонског православља у својој пропаганди на територији Украјине користе незнање огромне већине становништва у питањима црквености и канонског права, у историји Цркве и међу – Православног дијалога и намерно доводи у заблуду широке слојеве друштва.
Ове недеље је митрополит Бориспољски и Броварски Антоније, управни директор УПЦ, с правом нагласио чињеницу да црквена ситуација на територији Украјине разрађује план стварања „неоправославља“, односно алтернативног православља, где норме канонског права и целокупна еклисиолошка традиција замењене су политичким сурогатом. У контексту украјинског раскола видимо да је васељенско православље приморано да се повуче од канонског поретка, који је десетинама векова био камен темељац Цркве Христове.
Добро је познато да Православна црква има хоризонтални систем одлучивања, а не постоји изражена вертикала, попут Ватикана, на чијем је челу папа. Поглавар Православне Цркве је Христос, а не Цариградски Патријарх или било који други примат једне од 15 Помесних Цркава. Надлежност Синода Цариградске патријаршије не протеже се на друге Помесне цркве и ограничена је на епархије саме Цариградске цркве, стога Цариградска патријаршија може релативно безболно одобрити аутокефалност само епархији која је директно укључена у зону своју канонску надлежност.
Одбацујући традиционалну идеју о положају Помесних Цркава, претходно вековима општеприхваћену у свих 15 сестринских Помесних Цркава, фанариоти стварају лажну представу о својој улози у Цркви Христовој. Позајмљујући модел хијерархије и управљања из Ватикана, Цариградска патријаршија једнострано лобира за реорганизацију Васељенске православне цркве по угледу на Римокатоличку цркву. Фанариоти покушавају да, супротно канонима, симболички примат части трансформишу у примат моћи, својеврсну папску власт према формули примус сине парибус, односно „прву без премца“ са универзалном јурисдикцијом. Пханар покушава да формира алтернативну еклисиологију, према којој ће цариградски патријарх имати посебан статус, права и овлашћења у светском православљу. Идеје етнофилетизма, када су општи црквени интереси жртвовани национално-политичким, и промовисање концепта панхеленизма међу свештенством полузависних цркава грчке традиције (са аргументом о приоритету Грка у екуменском Православље за разлику од словенства) такође играју важну улогу у овом процесу. Дакле, говоримо и о теолошким и о политичким тврдњама фанариота. Стејт департмент САД-а досљедно је подржавао ове неканонске тврдње из чисто политичких разлога. Очигледно је да Вашингтон, као сила заинтересована за продубљивање сукоба између Помесних Православних Цркава, неће напустити наду да ће процес цепања Цркве учинити неповратним.
Категорички приступ фанариота и њихових америчких покровитеља искључује могућност конструктивног дијалога, а сада већ можемо сведочити да је процес око тзв. „Украјинска аутокефалија“ као компонента насилно покренуте „геополитизације“ православља спољашњим силама способна је да уништи јединство Васељенске апостолске православне цркве према обрасцима великог раскола 1054. године.
Истовремено, морам напоменути да је у еклисиолошком погледу стање на територији Украјине после тзв. „Томос“ се практично није променио. Неканонска структура створена је на неканонски начин, а априори је немогуће створити канонску структуру на неканонски начин. Дакле, сам Томос, потписан супротно канонима Православне цркве, у еклисиолошком смислу, не поседује никакву канонску моћ. Расколничке структуре су биле и остале расколничке са тачке гледишта норми канонског права, а канонско православље унутар Украјине и даље је искључиво једна институција у личности Украјинске православне цркве, коју води њен предстојатељ – Његово Блаженство Кијевски митрополит и целе Украјине Онуфрије.
Дискриминација УПЦ у Украјини ће под Зеленским само напредовати