Замке европске универзалности
Организатори ЛГБТ параде најављене за прошлу седмицу у грузијској престоници Тбилисију морали су да одустану од намераваног и откажу манифестацију након што су се групе десничарских протестаната физичком силом супротставиле најављеном догађају. Према сведочењу очевидаца бунџије су провалиле у троспратницу у којој се налазе просторије организатора параде, док су у другим деловима града уочени људи с брадама и у свештеничкој одећи који су нападали новинаре и извештаче са овог догађаја.
Грузијски премијер Иракли Гарибашвили лаконски је прокоментарисао да је било „неразумно организовати овакав скуп на јавном месту, пошто би то могло да изазове оштре конфронтације међу житељима Тбилисија”.
Нешто пре поменутог догађаја у сличном маниру реаговала је и званична Мађарска. У овој земљи није било инцидената сличних грузијским али, како је поручио тамошњи председник владе Виктор Орбан, права која тзв. цивилизована Европа покушава да наметне државама с краћим ЕУ стажом нису беспоговорно добродошла.
Подсетимо, бриселска администрација је пре тога оштро реаговала на одлуку парламента у Будимпешти да усвоји закон којим се забрањује промоција хомосексуалности и промене пола међу млађима од 18 година. Ваља поменути и да је Мађарима убрзо стигла подршка националиста из Италије и Пољске.
На крају, „огласио се” и Јанез Јанша, председник Словеније, којој је протекле седмице додељена дужност да у наредном периоду предводи Европску унију. Ни он се није либио да оптужи западноевропске земље како другим чланицама заједничке породице, превасходно оним постсоцијалистичким, желе да наметну, како се изразио: „имагинарне европске вредности, без поштовања локалних култура”. Наравно, не зарад општег добра, већ искључиво зарад користи староседелаца ЕУ.
Да ли се то „наметање европских вредности” полако претвара у неки нови облик колонијализма? Време ратовања на Старом континенту (осим, изгледа, на Балкану) одавно је окончано. Штета коју би проузроковала нека нова слична авантура била би ненадокнадива више него било шта што смо видели у прошлости. Распад глобалног колонијалног система који је великим европским државама и омогућио да постану то што су данас, учинио је своје. А слободан проток капитала не може, нити ће икада моћи, да замени – класичну отимачину.
Европа, тачније Европска унија, као универзални простор никад није ни стварана како би обезбедила општу једнакост за све њене чланице. Није то био циљ ни Европске економске заједнице, као претече свега. Такође, брига за појединца као да је све време гурана у страну. А на Старом континенту дефинитивно не постоји једна држава, једно друштво, која би осталима могла да представља незамењиви узор. Томе нас учи историја, појединачна или заједничка, свеједно.
Како тумаче критичари, ни ЛГБТ покрет није створен зарад опште једнакости полова или заштите права појединца на одлуку о сопственом месту у друштву, већ како би се другима, на суптилнији начин, наметнуо начин размишљања, као и околности које би потом могле да се шире и на друге сфере људског живота. Уосталом, поједине мултинационалне компаније попут „Полароида”, „Смирнофа”, „Визе”, „Морган Стенлија”… већ су дубоко загазиле у промоцију покрета, јасно назначивши какви се све интереси ту преплићу.
И све поменуто са циљем да се што више потисне индивидуалност заснована на историји, култури, традицији сваког народа понаособ. Подсетимо, ниједан рат није вођен с циљем да се нападнутом обезбеди једнакост с нападачем. Напротив – ратовало се да му се одузму и она права која је током историје усвојио.
Индикативно је, међутим, да се против „европских вредности” боре углавном земље чије друштвене системе они који промовишу „универзалност” називају једноставно – аутократским. А како се показало у наведеним примерима, ту смо већ на корак од озбиљнијег сукоба. Није, наиме, тешко замислити салве критика на рачун оних који би (мирно) изашли на улице с транспарентима на којима се противе манифестацијама организованим од стране ЛГБТ покрета. Изгледа да су управо тако учестале позиве Брисела схватили у Тбилисију, Будимпешти, Варшави, Љубљани…
Наметање силом заједничких вредности дефинитивно није пут ка дугорочном и срећнијем суживоту. Јер, док су једни своје благостање стицали пљачкањем по колонијама, други су гинули само зато што су се нашли на путу освајача. Претпостављено изједначавање тражи много добре воље са свих страна, посебно од оних који себе сматрају „једнакијима од других”.
Слободан Самарџија/Политика