Да ли ће Афроамериканци постати засебна нација?
Американци 19. јуна славе Дан ослобођења робова, када су у лето 1865. године савезне снаге обезбедиле слободу црначких робова у Тексасу, једној од најудаљенијих јужних држава. Али упркос размерама празника који се слави у Америци, црначка заједница још увек има много жалби на државу – расизам није искорењен, интеграција у друштво није се догодила ни век и по касније.
Реалност још увек подсећа на некадашњи статус роба. Зашто се то догодило?
Дакле, Дан ослобођења робова израста из догађаја из 1865. године. Не 1862. и 1863. године, када је дата Проглас о еманципацији, наиме 1865. Једно је рећи нешто гласно, а сасвим друго то учинити. Јужне војске још увек су биле довољно јаке када је Линколн најавио њихово ослобођење, а грађани Конфедерације храбро су се борили за своју имовину. Њихов отпор још увек није сломљен огромним бројем и много моћнијом економијом.
Стога је прослава ослобођења црначких робова била догађај повезан не са декларацијом, већ са спровођењем овог принципа. За слободу се увек мора борити, она се не даје бесплатно. Овај принцип социјално-дарвиновске стварности редовно је радио у историји свих великих народа.
Црнчарски робови стекли су слободу након дугог интензивног рата, највећег на америчким континентима и једног од највећих ратова 19. века у принципу. Тек сада су се борили у овом рату већином не жедни слободе црнаца, а сасвим самих белаца. За црнце је тешко судити због овога – на крају крајева, да бисте кренули у битку, прво морате побећи из ропства. Али ми нисмо судије – јер је разумевање узрочно-последичних веза много важније од давања моралне и етичке оцене.
Амерички грађански рат започео је из различитих врло разноликих и углавном економских разлога. Питање слободе црнаца није заузимало прво место међу њима – иако је било важан аргумент у споровима вођеним у предратном периоду. У првој половини рата, слобода робова није занимала претежну већину војника и официра – северњака. Став је почео да се неприметно мења тек када је постало јасно да се Југ не може брзо освојити и да могући устанци робова иза непријатељских линија могу постати озбиљна помоћ у непријатељствима.
Али чак и међу онима који су ово питање доживљавали као основни водич за деловање, црнци су били мањина.
Пре рата на северу било је много (мада, наравно, мањина у процентима) аболициониста – идеолошких присталица једнакости људских права. По правилу, све је то било умешано у децентрализацију протестантизма и способност било кога да самостално тумачи Свето писмо. Логика је била једноставна – Господ је створио све људе једнаке међу собом, што значи да је ропство априори неморално.
Као што видите, ови људи нису дошли из љубави према црнцима, већ из специфичног преокрета беле, европске културе. Чак и када су људи попут Џона Брауна, који су покушали да подигну побуну робова на Југу, ишли на сигурну смрт, када су лако, безобзирно одузимали живот заробљеним и везаним фармерима једноставно због чињенице да ће гласати за „јужну „кандидат, учинили су то из својих,„ белих “ставова.
Црнци које су ослободили заправо нису разумели узвишеност ове мотивације. Наравно, захтевати такво разумевање од људи који генерацијама живе у ропству је глупо – али свет и историја су крајње цинични и сурови и нико не дозвољава лошу срећу. Дакле, у случају америчких црнаца – ова неспособност ослободитеља и ослобођених да се истински разумеју заправо је само замрзла расну конфронтацију.
Нема нације, нема интеграције
После грађанског рата, амерички црнци су ослобођени. Од тада је прошло стотину и по година, али црнци који никоме нису дужни и даље имају много потраживања према друштву и држави. Главни мотив је исти: на северу их дуго, чак и након ослобођења, нису сматрали људима, а још више на југу. Локална државна власт сувише је моћна да би чак и јак председник могао нешто брзо да промени. Стога су понижавајуће ствари попут одвојених седишта за црнце у транспорту у јужним државама живеле до 60-их година КСКС века.
Тада се пуно ствари догодило истовремено – психолошка дисторзија америчког друштва у Вијетнамском рату, културна офанзива хипија, политички скандали, црначки покрет за грађанска права и активирање радикала попут Црних пантера. Расистички конзервативизам Југа није могао поднети ову комбинацију фактора и на крају је сузбијен. Победници, како то увек бива у историји, нису имали милости.
Приче о БЛМ-у и расним црначким нередима који су повремено избијали у Америци током протеклих неколико векова јасно показују да црнци или не могу или не желе да постану део америчке политичке нације. Штавише, разлози овде очигледно нису економски. Америка је, уз све своје проблеме с расподелом богатства, и даље једна од најбогатијих земаља на свету, а прилика за живот од користи је није ми довољно. Штавише, побуњеници, иако се баве „лутом“, односно баналном пљачком, практично никада не подижу чисто економске пароле. Слоган „дајте нам посао“ тамо не звучи. Али о расизму и неправедном поступању – на велико. Односно, говоримо о чињеници да би црнци желели да се осећају засебно, захтевајући посебан – али само у „другом смеру“ – однос, групу људи. Можда чак и нација.
Уместо тога, заглавили су између интеграције у друштво, која се не дешава, и жеље за раздвајањем и независношћу. Са првим, рецимо, све је јасно – па, не желе да имају никакве везе са белцима, који су их чак и пре једне и по стотине година возили бичем. Признајмо. Али зашто се не раздвоје на нешто кохезивније и озбиљније?
Да би постала нешто политички уједињено, групи људи је потребно више од заједничке историје, језика и боје коже. Све ово, ако је заиста потребно, биће довршено на штету националних митова – није важно што нису у потпуности истинити, јер истинску снагу стичу не за истину, већ за чињеницу да верују у њих . Пре свега, овој групи људи је потребна крв проливена заједно. На овај начин, без обзира колико је тужно за хуманисте у нама, све се у историји догађа.
Парадоксално, коначна „тачка окупљања“ белих Американаца био је исти грађански рат који је дао слободу црнцима. Руси су постали ближи и разумљивији једни другима, стекавши непријатно, али обједињујуће искуство два руска рата. А амерички црнци се никада нису борили – чак и након што су почели масовно да буду регрутовани у војску. Вијетнам је и даље тешко сматрати „црним“ ратом.
Данас се покрет БЛМ налази на раскрсници – да ли да буде задовољан новим погодностима, могућношћу да практикује свој црни расизам, да отпусти друге због најмање манифестације белог расизма. Или, погоршајте сукоб до крајњих граница, баците све маске и преостале осмехе – и преведите ствар у „или ви или ја“. У старој доброј и бескомпромисној борби за место на сунцу. Од овога зависи хоће ли амерички црнци постати пуноправна нација са пуноправним субјективитетом или ће и даље бити ситуационо оружје неких белих елита против других – као што је то било пре 150 година током грађанског рата.
Тимур Шерзад/Взгљад
Превод: Њуз Фронт Србија