„Нон-пејпер” у Сарајеву и платформа из Бањалуке
Договор или мирни разлаз?! Мала или велика Босна?! Да ли ће Додик, Човић и Изетбеговић најзад сести да се без иностраних посредника договоре о будућности БиХ, што не искључује ни споразумни разлаз.
„Данас босански калиф више не столује у Стамболу него у Бриселу и Вашингтону”, рекао је реис емеритус Мустафа Церић поводом заокрета Турске од Америке ка Русији, као израз бошњачке лојалности Западу. Али, после непријатних порука из Вашингтона (нема Дејтона 2, америчка коњица неће дојахати у БиХ) и из Брисела („нон-пејпер” о промени граница на Балкану), уследило је: „Шта ћемо сад Бакире?”
Пошто први у Бошњака узнемиреној националној јавности није умео ништа више да одговори до ли да „не верује да је то официјелан став САД и да треба сачекати”, те успут попљувао и испсовао Србе („лош народ”, „геноцидаши”) сарајевски медији су се директно обратили службено надлежним и добро упућеним странцима. Два најпопуларнија сарајевска аутора ток шоу емисија Сенад Хаџифејзовић (ТВ Фејс, 1. 5.) и Амир Зукић (ТВ Н1, 28. 4.) разговарали су са британским експертом Тимотијем Лесом и америчким дипломатом Кристофером Палмером.
Наоштрени Хаџифејзовић је за почетак оптужио Леса да је или аутор или својим чланцима инспиратор анонимног творца фамозног „нон-пејпера” о промени граница у Босни. Иако и у Лесовим радовима и у „нон-пејперу” пише о усклађивању државних граница са територијално-етничким границама на целом Балкану, на ово штиво ни у Србији, ни у Северној Македонији ни у Црној Гори није било тако алармантних реакција као у Бошњака. Но пошто је Сенад већ препознао да се ради пре свега о БиХ, Лес је прихватио сужавање теме и засуо аргументима који су га „избацили из ципела”.
„ Република Српска може мирно да изађе из БиХ јер има своју територију и границе, свој парламент, владу и друге институције… Централни органи БиХ, састављени по националном паритету са правом вета, били би блокирани да употребе оружане снаге… Спољни фактор би то политички осудио, али се не би војно умешао … Можда би једино Бошњаци реаговали силом да то зауставе, али не би могли одбранити БиХ…”, каже Лес. А изнервирани Сенад му упада у реч: „Треба да знате да би се Бошњаци и Босанци и и те како оружано борили да то спрече”. „Да”, каже мирно Лес, „али би у том случају Бошњаци били ти који су изазвали рат и то нико у међународној заједници не би одобрио, а ту су и Србија и Хрватска које би реаговале ако би били угрожени њихови сународници у БиХ”.
Хладнокрвни Британац га је потом смиривао: „Све те прогнозе треба узети хипотетички, али су засноване на дугогодишњем истраживању и аргументи су засновани на логичкој анализи”, а онда је уследила оцена која је Хаџифејзовића готово подигла са столице. „Република Српска је вероватно пропустила прилику да се државно осамостали током Трамповог мандата јер Бајденовог претходника није много интересовала Босна… То се неће догодити у наредне четири године… Но, Српска може да чека следећу прилику јер процес иде њој у прилог …”
Искусни водитељ није крио да је једва чекао да одјави емисију: „Овај разговор је био веома болан не само за мене него и за Босну”. А у бошњачком маниру заборавио је да прецизира да за три четвртине БиХ није било болно него напротив.
И Хаџифејзовић у разговору са Лесом, као и Зукић са Палмером поменули су малигни утицај Русије у БиХ. Бива, ако вам није стало до нас Бошњака, ваљда вам је стало да спречите Русе да се преко „малих Руса” мешају у БиХ. Тимоти је Сенаду рекао да не треба да искључи могућност бољих односа Српске и Србије са САД, а Палмер је Зукићу рутински поновио мантру Стејт департмента: америчко присуство у БиХ у свему доброћудно, а руско генерално злоћудно. Помоћник заменика државног секретара за Балкан као професионални дипломата био је, наравно, мање конкретан и директан него Лес.
Почео је „право фино” за бошњачко ухо: „САД нису ни за велика Србију, ни за велику Хрватску него за велику Босну”. Амир је таман ускликнуо: „То, велика Босна! Шта ће конкретно да учине САД?”, али га Палмер охладио да је велика БиХ само метафора за стабилну и функционалну државу за коју је надлежна ЕУ, док ће САД само сарађивати са европским и локалним партнерима, Додиковим СНСД-ом и Човићевим ХДЗ-ом.
Додик је прихватио лопту. „На иницијативу српског члана Председништва БиХ и лидера СНСД, Народна скупштина РС, желећи да оствари улогу у креирању бољег и просперитетнијег живота грађана у РС, захтева од институција Федерације БиХ (ФБиХ) и остала два конститутивна народа, Бошњака и Хрвата, да се укључе у политички дијалог који би довео до враћања на основне принципе и текст Дејтонског споразума”, наведено је у иницијативи за разговор о могућим решењима за БиХ. У случају игнорисања ставова Народне скупштине РС, српски конститутивни народ задржава право на самоопредељење, у складу са свим међународним уговорима. (Бета, 4. 5.)
Како год да буде, анонимне поруке Брисела најављују одступање од немогуће мисије „унитарна Босна”, а оне нескривене из Вашингтона да Бошњаци треба директно да се договарају са Србима и Хрватима. У тој причи за Инцка наравно нема места, па је „в. п. пред отказом” употребио своје једино преостало средство: послао је у СБ УН депешу да је „Додик против мира и да Човић етницизира Босну”. Да ни он није остао сасвим усамљен у својим утопљеничким фантазијама указује најновија вест да се ради на уједињењу опозиције из целе БиХ, иако се још није удружила ни на нивоу сваког од ентитета. Својеврстан босански супердепос биће сигурно одушевљено прихваћен од српских и хрватских бирача, који 25 година жуде за „јединственом Босном”. Што би рекли у Босни: „Е, хајде ти сад буди паметан!”
Ненад Кецмановић/Политика