Зашто сви ћуте о злочинима у Пивским Долима и селу Велика?
Опет машу Сребреницом и њеном трагедијом. Они којима је њена изгибија само политичка поштапалица, срцем и простором далеки од њене туге и опомене, лијући крокодилске сузе опет прозивају и пријете. Пријете онима који никад нијесу и не споре сразмјере зла које се тамо догодило јер захтијевају да се злочин, који није споран, издигне на ниво геноцида, што је веома спорно. И предлажу да се сумња, неприхватање и негирање наводног геноцида окарактерише као кривично дјело.
Историја „утјеривања истине“ тојагом стара је колико и цивилизација. Од оних који су сумњали да фараон није бог, који су сумњали да папа није божји изасланик, да Земља није центар васионе и да није равна плоча, па све до оних који су сумњали у комесарову да Бог више не постоји, и да се реинкарнирао у другове Тита и Стаљина, били су стријељани, спаљивани, прогањани, ксненовани и затварани.
Мијењали су се само судије и џелати, али однос према „истини“ у коју се није смјело ни макар посумњати и жртвама остајао је увијек исти. Већ сама чињеница да је нешто или неко проглашено истином аксиоматске снаге, искључивала је могућност било какве расправе, оповргавања и доказивања. Суд Инквизиције био је суд бога, а јеретицима, било да су прави или набијеђени, остављане су само двије опције: признати кривицу, била стварна или набијеђена, одрећи се себе и свог става, или – ломача.
Питању Сребренице, односно геноцидности онога што се тамо десило, савремени инквизитори су дали карактер божије истине у коју се, по цијену казне (срећом, нијесмо више у Средњем вијеку), не смије сумњати. Свједочења, и то из редова муслиманске елите, да су сребреничку трагедију планирали експерти америчких обавјештајно – војних агенција у сарадњи са Алијом Изетбеговићем, с циљем да се посустала међународна јавност, која је већ озбиљно почела да сумња у разлоге и циљеве рата у Босни, поново подстакне а њене симпатије окрену према муслиманској страни, врло отворено говоре да је Сребреница својеврстни политички пројекат.
Али, сва аргументација која полази од тога да се чињенично стање сребреничког злочина уопште не поклапа са самом дефиницијом геноцида, па још увијек прецизно неутврђеног броја страдалих, преко бројних примјера да су се многа имена са мезарја у Поточарима касније сусретала на бирачким списковима и адресама широм Европе, није била и још увијек није довољна макар за право на сумњу.
Тамо је био геноцид, и тачка. Ко у то сумња и не признаје, овакав је и онакав, злочинац или саучесник злочина у сваком погледу и самим тим унапријед оптужен, пресуђен и разапет на крст срама. А ако се усвоји тражена резолуција, ко зна, можда му је и Спуж у перспективи.
Али, да оставимо по страни узалудну расправу и доказивање пред инквизицијом овога доба, јер једини суд над свим овоземаљским судовима је вријеме и оно ће, прије или касније, донијети коначну пресуду. Међутим, до тада би ипак требало сагледати неколико аспеката новог повампирења Сребренице. Прво, зашто сада и зашто у Црној Гори? Је ли то покушај анатемисања без кривице кривих као покушај одмазде због губитка избора (и привилегија).
Јер, Сребренички злочин или геноцид постојао је и прије 30. августа, па су инквизитори у лику оне Кенане и оног Ервина могли и раније да се сјете туге и „бијеле тишине“ својих сународника. И зашто у Црној Гори која је, макар формално, била изван вјерско – грађанског рата у БиХ. А ако јесте, онда су у њега најумијешанији били њихови дојучерашњи а и садашњи политички партнери. И могли су их прије од ових из нове већине позвати да се поклоне жртвама.
Друго, уколико је предложена резолуција израз посебног пијетета према жртвама рата, њих у ништа мањем броју има и у сусједним Кравицама и Братунцу, па би поклањање могло да почне одатле. Или су сребреничке жртве и сузе мајки Сребренице нешто друго од осталих жртава и лелека мајки широм Босне. Треће, и по мени много важније и прикладније рехолуцији, је то да је Сребреница, била дефинисана овако или онако, ипак, у Босни, а ми, на жалост, имамо својих домаћих „сребреница“ које нико и не помиње. Кенана и Ервин поготово.
Зашто сви ћуте о злочинима у Пивским Долима и селу Велика који су, ако се сразмјери број жртава са бројем житеља, много ближи статусу геноцида од Сребренице? Зашто би сребреничко страдање било коме у Црној Гори било ближе и важније од изгуба својих суграђана?
Зашто се Кенана и Ервин, који су за резолуцију о Сребреници прије свега и наводно, из разлога хуманости и протеста против злочина без казне, из тих истих разлога ако не Кравица и Братунца који су им далеко таман колико и Поточари, и притом су још у Босни, не сјете Пивских Дола и Велике који су им у Црној Гори и на кућном прагу? Могу ли се под било којим изговором, па макар то биле и политичке синекуре, мртви, њихова стратишта и њихови гробови дијелити на „наше“ и „њихове“, а притом бити човјек и хуманиста? Кенана и Ервин, очигледно могу, али зашто ћуте они које би „ране рода свога“ такође требало да боле? Или се, можда, плаше судбине министра Лепосавића чију главу подједнако траже и Ервин и Кенана као и они који му сједе уз кољено, а шта пију тек ће да се види.
Очигледно је да ће још много воде протећи Лимом и Пивом док се мртви, покопани или обезгробљени, погубљени или спаљени, расијани од кућних прагова, преко „пасјих гробаља, Кравица, Поточара, па до Зиданог и свих других мостова, не изједначе у праву да буду једнако поштовани и жаљени. И да за тај пијетет, као дуг према њима и према Богу, не буду потребне резолуције.
Још је далеко дан када ће сви ововремени господари наших судбина схватити да смо као цивилизација довде стигли тако што смо сумњали.
Дан када ће се ововремени инквизитори, од оних из Берлина, Брисела и Вашингтона па до распојасане Кенане и блазираног Ервина, досјетити да је чак и пред оном другом Инквизицијом Галилео Галилеј, макар себи у браду, али довољно да се чује и упамти за сва времена, прошапутао: ипак се окреће!!!
Емило Лабудовић/ИН4С