Керови – далеко се казало
„Један пас лаје са разлогом, осталих сто лаје због његовог лавежа“. Лају бесни пси по буџацима интернета. Кевћу па беже иза ћошка у блок. Призивају мир с’ ножем у зубима задојени мржњом, кидишу обешћу стрвинара, за шаку пара господара света. “Проклете паре за уклету рају склону белају”, рек’о би Бране Робија. Ни нисам заборавио деведесете, […]
„Један пас лаје са разлогом, осталих сто лаје због његовог лавежа“.
Лају бесни пси по буџацима интернета. Кевћу па беже иза ћошка у блок. Призивају мир с’ ножем у зубима задојени мржњом, кидишу обешћу стрвинара, за шаку пара господара света.
“Проклете паре за уклету рају склону белају”, рек’о би Бране Робија.
Ни нисам заборавио деведесете, ни ратове, ни избеглице, ни инфлацију, ни мафију, ни Језду, ни Дафину, ни врелину асфалта из кога је испаравала крв жестоких момака. Нисам заборавио ни ембарго Србима преко Дрине, ни пад Српске Крајине, ни бахатост фамилије….
То је један пар опанака. Српских, не хашких, још мање Натових. И немојте ми спочитавати своје болесне пројекције. Не браним ни Њега ни фамилију, али ни над мртвим вуком не шиљим оловку. Он је историја чије ће огледало осветлити и нас и њега. Лавеж му неће наудити пред судом вечности. Пред Творцем у кога није веровао, али се у Хагу није обрукао. Стао је пред изкеженим луцифером и смислом аргумената обесмислио велике лажи. Не о себи већ о нама-ђутуре.
Е то вам смета, стоко безрепа и безимена. Смета вам што нисте довољно заграбили на туђој несрећи. И данас након две деценије њега окривљујете. Бљујете по покојнику као по крвнику. Без стида и духовног вида. За вашу моралну катаракту нема лека. Због таквих, пљувача увис, смо сви осуђени на доживотно режање једни на друге. Оградили смо себе менталним бодљикавим жицама као у радном логору.
Нисам заборавио, ни лажи Јелка Кацина, ни убиства младих регрута ЈНА, сећам се масакра војника на Коранском мосту, нисам преумио, пишући чланак “Победник”, ни Тепића на “Бјеловарском Чегру”, ни Стојадина Мирковића регрута лојалног и у смрти, свом командиру. Имао сам на уму и девети март и тенкове за спас његове власти, али и за разбијање преко потребног српског јединства. И тада сам био на истој страни.На страни истине.
Пожар је букнуо кућа гори и уместо да се гаси и спаси шта се спасити може, ми смо се међусобно клали као вандали или гладни вуци. Да смо се таквим жаром супроставили Турцима, брже би се ослободили и мање турчили.
Пред очима ми је и данас слика масакрираних војника у Тузланској колони или Добровољачкој улици у Сарајеву. Злочини без виновника и судског епилога. Никада ми неће из главе утећи лик старице у црнини која грли лобању сина јединца. Добрина Продановић је такође Сребреница, као Ратковићи и Кравица и остала села око Сребренице, пре Сребренице. И тај злочин осуђујем, али не прећуткујем ни бизнис разних нво удруга, Три хиљаде српских душа је зверски уморено. Зар и то није геноцид!? Читава села су попаљена до темеља. Српска села су горела и деведесет друге као и четрдесет друге. Крваве Божиће од Јошанице до српских села око Сребренице, нико не помиње.
Насер Орић је данас на слободи. Шепури се крвавих руку до рамена, док Срби чаме по казаматима широм Европе. И телали и солдати и генерали, сви који су се о њу очешали постали су сужњи. Неки без кривице.
Нисам заборавио ни Маркале због којих су бомбе падале по Српској у лето деведесет пете, ни Рачак деведесет девете, где су масакрирали истину да би, разорним пројектилима, “успоставили мир”. То је било хуманитарно убијање.
Ако је крив скривио је своме народу, али не врагу и Хагу. И није све његово дело и лична кривица. Има ту и нас дебело учипљених, као што нас има и после њега у пљачкању државе као ратног плена.
То је његово наслеђе, креште чувари нашег морала – хорски запомажу – држите лопове – док пуне, већ препуне џепове.
Мишо Вујовић/ИН4