Петер Хандке: Волео бих да неко време живим у Великој Хочи; Створена је Европа која је изгубила душу

Није тачно да је Нобелова награда закаснила. Дошла је баш на време. Напротив, много је боље...

Петер Хандке: Волео бих да неко време живим у Великој Хочи; Створена је Европа која је изгубила душу

Није тачно да је Нобелова награда закаснила. Дошла је баш на време. Напротив, много је боље што сам је добио сада. Тако значи много више!

Тим речима нобеловац Петер Хандке, у ексклузивном интервјуу за «Новости», одговара на констатацију многобројних његових пријатеља, који истичу да је заиста заслужио ову награду, али да она долази с двадесет година закашњења, због тога што је подржавао Србе.

* Због чега мислите да је баш сада право време?

— Нобелова награда за књижевеност је много избледела током последњих двадесет година. Није више имала право значење и енергију. Награда која ми је додељена могла би да значи да се ствари сада мењају у њеној светској перцепцији, мада то још није сигурно.

* Значи ли то да су се коначно окуражили?

— Заиста је о томе реч. Храбро је то што су урадили. И зачуђујуће. Ова одлука помало враћа равнотежу у свету. Све је сада мало мање црно и глупо. Ово је награда која је додељена чисто за књижевност. А чиста литература је сама по себи већ довољно драматична. Има посла с реалношћу, али без идеологије.

* Шта се то наједном променило у односу према вашем делу?

— Искрено да вам кажем, не знам. И сам се питам! Али је изненађујуће то што је навело академију у Стокхолму да одабере моје стваралаштво. Чак мислим и да не познају довољно то што радим! Питао сам се на ком језику су то могли да сазнају. Многе моје књиге су у том окружењу преведене у Норвешкој, Финској и Данској, али у Шведској у последњих двадесетак година нису готово ништа превели, од почетка ратова у бившој Југославији. Можда не само због тога, можда им је било доста књижевности, мене, мог писања. Вероватно је неко за њих читао на немачком. Можда је постојао прави читач, ентузијаста, коме је требало много енергије за то. Не знам ни колико њих одлучује, нити да ли се гласа. Можда је само један добро говорио о мојим књигама.

* Свет се, у сваком случају, са овом наградом променио набоље. Можда ће сада кренути правим путем?

— Могло би се и тако рећи. То је можда илузија, али понекад и илузије постану реалност. Волим неке илузије, иначе, без њих не бисмо могли да живимо. Илузије су опипљиве. Кад их немамо, губимо ментално здравље.

* Срби вам честитају. Схватили су то и као своју награду.

— Тако и треба! Поносан сам због тога. И то је, на крају, једна врста илузије, али у добром правцу.

* Често сте истицали да ни најмање не жалите због подршке Србима, без обзира на ускраћене награде. Сада је и то исправљено.

— Нема ту шта да се жали! Све што сам радио је било коректно и неопходно. Не знам да ли постоји истина, али то нису биле лажи.

* Шта то толико посебно налазите међу Србима?

— Балкан је регион који је патио не само вековима, већ, можда, од почетка историје. То је произвело екстремне људе. Или изузетно рањиве, или изузетно добре. Нема средине. Или су то бића која су пример за цео свет, или остали који су супротно од тога. Евидентно је да је то у Србији створило изузетна бића.

* Допада вам се та аутентичност?

— Та чистота ме оживљава. Оживљавају ме ти изузетни, отворени, пажљиви људи, погођени неправдом. То се сад посебно види на Косову.

* Нарочито сте у овом моменту везани за косовске Србе. Имате ли поруку за њих?

— Волео бих да одем поново у Велику Хочу и останем тамо неколико недеља. Да живим неко време тамо. Ако желе да ме приме, хтео бих да их замолим да ми пронађу неко место где могу да спавам и пишем.

* Погађа вас духовност тог места?

— Баш то! А свиђају ми се и добра вина која имају, нарочито ризлинг. Ако се не разболим, волео бих да отпутујем тамо следеће године.

* Зашто су многи на Западу толико опседнути вашом личном причом у вези са Србима и бившом Југославијом, чак и данас, двадесет година касније?

— Онога дана када је саопштено да сам добио Нобелову награду, када сам се после четири сата боравка у шуми вратио кући, пред капијом ме је чекало тридесет новинара. Питања су била само о томе! Било је очигледно да нико од оних који су дошли није прочитао ниједну од мојих књига. Ништа нису знали о мом делу! Одмах су почели с питањима о Југославији и Србији. И ништа друго! Као у Ослу, пре пет година. Без узвишености, без и најмање учтивости, ушли су као хорда да ми директно пркосе, у мојој сопственој башти! А они сами такво понашање називају балканским! Споља су сладуњави, а изнутра, истовремено, потпуно слепи. Изгледају веома цивилизовано, а у ствари су грубијани. Ништа не знају. Позвао сам их да уђу, али је требало све да их избацим. Следећег јутра сам се питао зашто их нисам све шутнуо.

* Како гледате на те њихове критике?

— Лишене су било каквог смисла!

* Нису успели да вам покваре задовољство?

— Ни у ком случају!

* Зашто се све то догађа?

— Ова Европа, наводно уједињена, изгубила је еротизам према другим народима, који смо имали када су границе постојале. Не кажем да би требало свугде поставити царину и полицајце, али, бизарно и апсурдно, било је нечег позитивног с њима. Наравно, не за камионе који морају да чекају, као данас у бившој Југославији, са свим тим границама, што је страшно. Укинули су границе у такозваној Европи, а у бившој Југославији је постало горе него што је било. Створена је Европа која је изгубила душу. Хајде да, ипак, кажемо да је ту душу готово изгубила.

* Нисте превише импресионирани оним што се тренутно догађа око вас, осим што вам све то одузима доста времена и снаге…

— Не смета ми слава. Зависи од тога каква је слава. Има оних попут, назовимо је тако, моје, која ми не смета. Нико ме не препознаје на улици.

* Хоћемо ли рећи и неколико речи о вашој Аустрији?

— Немамо много шта да говоримо о њој. То је моја земља, и то је све. Браним земљу својих предака Словенаца који су живели у Корушкој. Имам, овде, на зиду у дневној соби, обешену књигу о пољопривреди коју је, изузетним рукописом, на словеначком језику, између два рата, у Марибору написао мој ујак.

* Занимљива је у вама та мешавина два духа, словенског и германског?

— Ипак сам ја половину Словен! Много су ми значили баба и деда с мајчине стране.

* Трагична судбина ваше мајке, и та празнина о којој сте писали, много су утицале на вашу књижевност?

— Тачно је. Живот моје мајке, али и смрт мојих ујака, који су настрадали за страшну диктатуру, најгору која је постојала на овом свету, као Словенци, којима је матерњи језик био словеначки и који су били натерани да служе у Хитлеровој војсци. Оно што ми је мајка причала о својој настрадалој браћи направило је од мене писца. То што ми је мајка о томе говорила има епску тежину. Управо сам пронашао писма млађег брата моје мајке која је писао као војник негде из Русије. Погинуо је у октобру 1943. Тамо је настрадао и њен други брат.

* Не помињете очуха, који је у цивилу био трамвајџија?

— Нисмо имали добар однос. Очух Бруно је много пио и био груб према мојој мајци.

* А ваш прави, биолошки отац?

— Отац Ерих је радио у банци, али је био скроман. Потицао је из пекарске породице. Једва сам га познавао.

* Волите много природу, много шетате. Пишете ли у себи, док ходате?

— Понекад се зауставим да забележим. Али, пишем у кући. И не на овом великом столу, за којим сада разговарамо. Волим мале столове, папир, оловку и гумицу. То ми је сасвим довољно.

* Како протиче један ваш уобичајени дан?

— Устајем између 7.30 и 8.00. Како старимо, не спава се ноћу добро. Задрема се пред зору. Спавам, као и многи, шест, шест и по сати. Одмах затим себи скувам добру кафу. Зависан сам од ње! Могао бих да направим сада рекламу за марку blue mountain, из Јамајке, која је заиста непревазиђена. Доста је скупа. Сам је ручно самељем, а онда је полако досипам у кипећу воду. Изузетно! Целог дана стоји испред мене. Чак и хладна је веома добра. Магична. Онда забележим мисли од претходног дана и почињем да читам, отприлике један сат.

* Шта највише читате?

— Текстове које треба дешифровати. На пример, књиге на старогрчком. У овом тренутку читам Пиндара, песника који је певао у Олимпији и Делфију. То ми помаже у мом раду.

* Шта вас још испуњава током дана?

— Понекад, волим да уређујем башту. Али не превише! А онда често одлазим у шуму.

* А када пишете?

— Не стално, у сваком случају. То је за мене изузетан проседе. Када пишем, онда стварно пишем, по цео дан, понекад и месецима, све док не завршим. Али то није моја уобичајена свакодневица. Рекао бих да сам у том смислу помало лењ. Волим да одуговлачим.

* Све док текст не сазри у вама?

— Управо тако. Потребно је време за то. Пишем, отприлике, два пута годишње по два-три месеца. После тога поново почнем да сањам о писању.

* Шта ћете да урадите с новчаним делом награде?

— Заиста не знам. Потпуно сте ме затекли тим питањем. Тренутно постоји хипотека на кући моје мајке у Аустрији коју сам купио и поклонио једном од рођака. Покушаћу то да платим. Ипак то није мало новца. Даћу вероватно један део некоме коме је потребан. Учинићу и себи нека задовољства. Ако ми верујете, уопште до сада нисам мислио о парама када је реч о Нобеловој награди. Отићи ћете одавде, и сада ћу читавог дана да размишљам о томе…

* Често сте посећивали наше крајеве. Откријте нам када ћете поново доћи?

— Допутоваћу вероватно у новембру у Београд.

ТОЛСТОЈ

ДВА велика писца, један поред другог. Петер Хандке руком милује по глави бисту Лава Николајевича Толстоја, која заузима централно место на великом столу у дневној соби.

— Купио сам је у Версају. Дело је руског Јеврејина, скулптора, који је бисту направио док је Толстој још био жив. Чини ми добро.

СНАЛАЖЉИВОСТ

ПЕТЕР Хандке је ћутљив, замишљен, тихо говори, али се иза тога крије човек с много духа.

Када смо се, тако, договарали за разговор, брзо смо одредили дан, сат, дужину састанка, место. А када је остало још само то да каже адресу, изненадио је одговором:

— Е, за то се снађите!

После дугог тренутка тишине, уследио је смех, а иза њега и име улице и број.

ЦИА

ПРЕД сам крај разговора, мобилни телефон, који је служио и као новинарски диктафон и као фото-апарат, одједном је почео без престанка да испаљује рафале слика, без могућности да се заустави. Није реаговао ни на једно дугме. То је потрајало извесно време.

— Можда је ЦИА умешала прсте — нашалио се Хандке, пре него што је апарат коначно почео нормално да ради.

Новости

Петер Хандке: Волео бих да неко време живим у Великој Хочи; Створена је Европа која је изгубила душу