Чернобиљ после 33 године: Сећање на подвиге и подлости
26. априла 1986. у 01:23:40 по московском времену, током испитивања система безбедности на четвртом реактору Нуклеарне електране Чернобиљ десила се трагија која је ‘по својим еколошким, политичким, економским и социјалним последицама заузела прво место у историји човечанства.
Показало се да је обим инцидента на обалама Припјата био огроман. Као резултат несреће, уништени су сви заштитни кругови НЕ. Око 10 тона нуклеарног горива је испуштено у атмосферу. Не само 30-километарска зона око НЕ, већ и значајна територија на споју трију република — Украјине, Белорусије и Русије — била је загађена. Трагови радијације су достигли најудаљеније области планете.
Скоро 25 година Чернобиљ је одржавао прво место у овом тужном шампионату све док се 11. марта 2011`. у јапанској НЕ «Фукушима» није догодила катастрофа.
Данас је могуће изједначити и супротставити ове две катастрофе на основу реакције оштећених држава и становништва као и њихових акција на санирању последица.
Посебно, у позадини «Фукушиме» данас се види подвиг совјетских ликвидатора- нуклеарних радника,инжињера,дизајнера,доктора,војника,научника…Бројни случајеви херојства и жртве стотина и хиљада оних 800.000 људи који су учествовали у последицама чернобилске несреће били су добро познати. Људи су се борили с ватреном стихијом, не за награде и «униформе корпорација» него за животе десетина милиона сународника.
Како поражавајуће, у поређењу са овим изгледају саопштења из Јапана првих дана након несреће као нпр, да је комплетно особље напустило електрану због радијације.
Друга ствар коју јасно показује «Фукушима» је огроман организациони таленат и технолошка резерва совјетског државног апарата. Незапамћена евакуација становништва из заражених подручја извршена је, несхватљиво за такву меру, што је пре могуће и узорна у сваком погледу.
Већ 27. априла становништво града Припјат је потпуно евакуисано — скоро педесет хиљада људи. Ти људи су пребачени такорећи нигде, за њих су створени сви могући услови у то време. Да не спомињем чињеницу да су и евакуисани и жртве касније уживали посебну пажњу совјетске државе. Да би елиминисали саму несрећу, огромне логистичке и људске снаге биле су сакупљене у песницу. Кордонирање терена, уклањање тла, уништавање радиоактивних облака — све то је захтијевало огромну концентрацију ресурса, јединство команде, потпуну моћ и ефикасност. Све је то било могуће захваљујући социјалистичкој организацији друштва.
А шта се десило у Јапану? Несрећа се, као што је и наведено догодила 11. марта. Експлозије су грмеле неколико дана. Да ли мислите да су становници евакуисани 12. марта? Или бар 13, 15?. Не. 31. марта ниво радијације је био неколико стотина пута већи од дозвољеног. Тада је «Евроњуз» писао. «Мало је људи на улицама. Ко је могао да се евакуише отишао је. Изложени радијацији су се сами организовали око напуштања».
Заиста, јединствена операција била је изградња заштитног саркофага «Укритија», који нема аналогију у свету, Гигантски саркофак око четвртог реактора НЕ Чернобил како би се смањило даље ширење зрачења. Генерални директор нуклеарне електране Чернобил Игор Грамоткин истакао је: “У светлу недавних догађаја у нуклеарној електрани Фукушима, можете видети какву смо земљу изгубили. За шест месеци, тако сложен инжењерски објекат могао је да створи само СССР.
Посебно је јасно разумети ово, гледајући трому, збуњену, осуђену акцију Јапанаца, ових «генија техничке мисли» који су, у недељама после несреће, показали сопствену немоћ избацујући сву радијацију у океан.
Две деценије после трагедије, наши домаћи либерали нису се уморили од лајања на ликвидаторе, оптужујући их, а истовремено и све «лопате», за ужасне услове рада, у одсуству посебних одела, у погрешним акцијама и уопште на изузетно ниском технолошком нивоу.
Сазнали смо цену таквих оптужби након што су откривене чињенице јапанског «нуклеарног чуда» — као што је случај када су радници у Токаимура постројењу за уранијумско гориво ‘мешали уранијумски прах са азотном киселином у обичним кантама од нерђајућег челика, користећи жлице с дугим ручкама, а затим ручно, уместо пумпе, напунили смешу у резервоар производног реактора, понекад улевши неколико пута више смеше уранијума него што се очекивало».
Ништа мање изненађујућа је била вештина наших лекара и свемоћ совјетског здравственог система. Дијагноза акутне радијацијске болести је направљена код 134 ликвидатора, али је само 28 умрло — остали су излечени. Од скоро милион људи који су учествовали у рестаураторским радовима, само око 60.000 људи примило је велике дозе зрачења — често због сопственог ентузијазма. То јест, рад је организован тако јасно да велика већина ликвидатора једноставно није имала времена да “зграби” опасне дозе. Према сведочењу Леонида Болшова, шефа Института за безбедан развој атомске енергије, стопа смртности међу ликвидаторима је била и јесте на уобичајеном нивоу.
А у Јапану… Део болница затворио врата пред људима изложеним радијацији. Без коментара…
Све шта је било повезано с Чернобилом у то време може се назвати само једним именом-подвиг.
Али, немогуће је не споменуити кукавичлук и подлост тадашњег “свежег” Горбачовљевог водства, које се у критичној ситуацији понашало супротно. Посебну одговорност сноси сам Михаил Горбачов. Он је у потпуности одговоран за масовно прикривање праве размере трагедије у првим данима након несреће. То је на његовој савести — одржавање свечаних демонстрација и догађаја у Кијеву и другим местима у непосредној близини НЕ. “Према речима многих сведока, први секретар Комунистичке партије Украјине, Владимир Шчербитски, који је добро упознат са ситуацијом у вези са Чернобиљем, до последњег момента је убеђивао «Ценар» оличен у Михаилу Горбачову да дозволи отказивање демонстрација. Међутим, генерални секретар није био непоколебљив. Као резултат тога, Шлербитски је стајао на подијуму са својим унуцима како би растурио гласине о евакуацији породице «далеко од Чернобила». Али у Кијеву је већ био завладао немир.
Тек средином маја, пола месеца након катастрофе Горбачов је одлучио да се појави у медијима и проговори о Чернобилу. До дана данашњег није се чуло кајање из уста овог јуде.
Али чак и у томе није могао да надмаши вођство Јапана, који је у једном тренутку бежало од контретности онога што се догодило у нуклеарној електрани, искривљивало информације из Фукушиме, на сваки начин смањивало обим катастрофе и није дозволило међународним стручњацима да приђу постројењу на коме се догодила несрећа.
У позадини самодеструктивне јапанске затворености, у позадини непрекидних либералних плесова на костима чернобилских жртава, не треба не поменути речи Патријарха московског и целе Русије Кирила о подухвату совјетских ватрогасаца, ликвидатора и свих оних који су нам својим животима омогућили да живимо … заштитили су нас од ватрене стихије експлодиралог нуклеарног реактора «.
Катастрофе као што су Чернобил или Фукушима означавају тектонске помаке великих цивилизацијских слојева — они увек иду руку под руку са револуционарним друштвено-економским променама. Свет пред нашим очима стиче нове форме, без преседана. Можете преживети у промењеној реалности, ослањајући се на две предности. Први је консолидација друштва, уз поштовање очева и дедова, као и одговарајућа друштвено-економска политика у интересу радног народа на бази солидног социјалног мира. То се може учинити, али само под социјализмом и под влашћу радног народа. Друго, то је технолошки искорак у будућности, који даје нове конкурентне предности пред новим претњама. Али то је друга тема …
Влад Мушенко/ КПУ
Превод: Њуз Фронт Србија