Како бисте завршили реченицу у наслову, која парафразира фрагмент из сценарија за филм „Сјећаш ли се Доли Бел“? Дакле, да ли БиХ све више напредује, назадује, или тапка у мјесту? Када сам прије деценију објавио књигу „Немогућа држава“, многи су сматрали да сам са насловом претјерао. Та, у оно вријеме можда и само метафора, у међувремену је постала реалност, па сам моју нетом изашлу књигу крстио „Хронологија немогуће државе“. Докази да је тако, најприје су се јављали једном мјесечно, затим једном недјељно, а темпо се временом појачавао, па су два најновија инцидента у Босни избила готово истог дана. Ријеч је о промјени натписа на табли на улазу у обновљену Вијећницу и проналажењу несталог једног од оригинала Дејтонског споразума. Нису више српски злочинци него ВРС Још прије неколико година на свечаном отварању обновљене Вијећнице, у којој је до рата била смјештена Народна и универзитетска библиотека, осванула је мермерна плоча на којој је писало да су ову импозантну грађевину „запалили српски злочинци“, због чега је предсједник Србије отказао посјету Сарајеву. Ономад, ваљда у знак извињења и помирења, градска управа пријестонице заједничке БиХ, у којој данас живи 99 одсто муслимана и више Арапа и Турака него Срба и Хрвата заједно, одлучила је да као паликуће, умјесто „српских злочинаца“, означи „Војску Републике Српске“. Није шија него врат! Заиста велики бошњачки допринос помирењу народа и уједињењу Босне, сличан оном када је Музеј Младе Босне најприје преименован у Музеј Франца Фердинанда, а онда, компромисно, у Музеј сарајевског атентата без утиснутих Принципових терористичких стопала. Прије свега, нема никаквих доказа да је Вијећница, односно Библиотека, запаљена споља, а не изнутра. Штавише, прве јавне сумње пале су на директора библиотеке, који је, по белају, био Србин, а политички реформиста. Међутим, тај исти човјек, иначе истакнути сарајевски културни радник Боро Пиштало, по закону о ванредном стању, које је проглашено знатно прије него што је избио рат, све врједније документе, рукописе, периодику и књиге организовано и плански је измјестио на сигурно мјесто. Накнадно је процијењено да је тај злочин „против босанског писаног памћења“ са једног Србина боље проширити на читав народ. Хабзбурзи у псеудомаварском стилу Иначе зграду, изворно градске Вијећнице, саградила је окупаторска Аустроугарска у псеудомаварском стилу, а све што је припадало окупаторској османско-исламској традицији смјештено је, или уочи рата измјештено, у подруме Гази Хусреф-бегове библиотеке у дубини Башчаршије. Елем, ако је нешто изгорјело, онда је то било сјећање на већим дијелом прошлости доминатну српску културну традицију у Босни. Аустрија је заиста вјерно рестаурирала лијепу зграду Вијећнице, а Турска обилато финансира обнову џамија, медреса, текија, библиотека, па и Гази Хусреф-бегове. Једино о нашем културном наслијеђу у до рата највећем српском граду послије Београда нема ко да брине. Чак и двије Југославије – које су од сарајевске касабе направиле модеран европски град, од вјерске скупине најбројнију нацију, од околних брда олимпијска борилишта, од провинцијских умјетника регионалне и свјетске величине – испадоше агресорске „Србославије“, које су са својом „југо-армадом“ по БиХ харале, жариле и палиле. „Историјски заокрет ка помирењу“ „Историјски заокрет“ ка међунационалним зближавању и реинтеграцији државе који је учињен „измјеном текста“ на плочи није био могућ без одборничке већине Бакирове СДА, а подсјетио је на послијератни радио апел Србима његовог бабе Алије, да остану у дијеловима Сарајева у којима су до тада живјели, а који су у Дејтону додијељени Бошњацима. „Осоколио“ их је ријечима да ће пред суд бити изведени само они који су били под униформом ВРС, а то је под општом мобилизацијом значило сви пунољетни мушкарци до 70 година. Другим ријечима, стари Изетбеговић је гарантовао слободу једино женама, дјеци, бакама и декама. Тако је и почео поратни егзодус Срба, и у њему, према посљедњем попису, од 150.000 Срба остало 1.333 примјерка за показивање. Међу којима је и Миро Лазовић, који већ 30 година представља Србе у Сарајеву, а био је и иницијатор „историјске иницијативе“. Вријеђало га је оно „српски злочинци“, а да је ВРС паликућа није му сметало јер је, извјесно, било лојалан АБиХ. Систематско симулирање жртве Наравно, и за егзодус сународника оптужена је ВРС, која је „пушком тјерала своје сународнике да напусте огњишта“. По истом систему, ВРС је оптужена за дивљачко артиљеријско гађање сарајевског породилишта, а изблиза виђена истина била је да је АБиХ са горњих спратова премјестила породиље на неколико подземних нивоа да би на врх зграде поставила артиљеријска гнијезда. На паљбу АБиХ, ВРС је узвраћала истом мјером. Укратко, био је то модел изигравања невине жртве, који је претходно успјешно примијењен у Словенији и Хрватској и добро послужио „међународној заједници“ као алиби за војну интервенцију у корист својих фаворита. Да „Муслимани пуцају на своје!“ у ратном Сарајеву несмотрено је проговорио канадски генерал УН Луис Мекензи. На њега се потом сручила бујица бљезгарија о томе како је био редован посјетилац бордела по Босни у којима су му српски војници подводили заробљене муслиманке, а те оптужбе наставиле су бројне бошњачке избјегличке организације и у његовој домовини Канади. По одласку у пензију, одрекао се раније изјаве. А да притисак није долазио само са једне стране, указује чињеница да су експертизе балистичара УН, које су оспоравале да су гранате на Маркале стигле са српских положаја, стављене под ембарго и „нису биле доступне Хашком трибуналу“. Када смо већ код Хага, није ли можда додавање кривице на рачун ВРС, и то баш у овом тренутку, у ствари прилог пресуди њеном команданту генералу Младићу која се управо пише у Шевенингену. И ако јесте, сувишно је, јер тамошње судије никада нису имале проблема са доказивањем било чега против било кога. Пресуде су унапријед доношене, а процес се сводио на боље или лошије уклапање селекционисаних и кривотворених чињеница. Сакривање Дејтона – од кога и зашто Једнако тако ништа неће измијенити ни спектакуларно проналажење несталог оригинала Дејтонског споразума. Ако Српска није имала ниједан оригинал, имала је вјеродостојне копије на које се позивала већ четврт вијека. Међународна заједница је, међутим, имала десетине оригинала које није хтјела ни да прочита. Измишљала је дух Дејтона, Дејтон 2, структурисани дијалог, измјене Анекса 4, уставне реформе, европске агенде и сл. И изворни текст Дејтонског споразума није им ништа значио. Умјесто што је успјешно трагала за изгубљеним оригиналом, полиција РС је могла да затражи да јој уступе примјерке који њима нису требали, под условом да је могла бити сигурна да јој неће подвалити неку нову верзију документа. Као замјену за јалово надмудривања око појединих одредби Дејтона, чији исход не зависи од снаге аргумената него од аргумената силе, Српска је нашла рјешења. Прво, блокирање примјене свих даљих измјена Дејтона. Друго, враћање отетих дејтонских надлежности скупштинским одлукама и референдумима. Треће, јавно извргавање руглу свих недосљедности, контрадикција, дуплих стандарда, обмана и сл. у понашању САД и ЕУ. Четврто, ослањање на заштиту Русије, и све више и Кине, у међународним организацијама, посебно у СБ УН. Напредовање ка распаду Једино што је занимљиво у читавој причи о изгубљном па нађеном оригиналу Дејтона, јесте накнадно откриће из Сарајева да је у архиви Предсједништва БиХ све вријеме постојао оригинал толико траженог документа али да се то из непознатих разлога крило од шире јавности. Није тешко погодити ко га је крио, од кога и зашто. Као што није тешко закључити да овај инцидент, као ни претходни са промјеном натписа на плочи пред Вијећницом, свједочи да БиХ сваким даном у сваком погледу све више напредује. Али, ка распаду.
