Шта би се у земљи која држи до себе догодило после скандала Херте Милер (овде и овде), лепо је објаснио Мислав Хорват у тексту „Нацистичка наказа звезда 62. сајма књига“: „У нормалној земљи за овај цивилизацијски и анти-културни скандал били би отпуштени сви редом, од министра културе, организатора сајма, оних који су лично довукли ову нацисткињу у Србију, до чистачица и портира. Летили би у Саву и бициклисти што се возе на стази поред сајма. Истина је да Србија сама себи наноси зло, јер свака олош може пљувати по њој у главном граду и још за то бити плаћена“ (овде). Исти скандал прокоментарисао је и Емир Кустурица: „Послије наступа Херте Милер у ЈДП јасно је како су организатори Сајма књига направили грешку. Требало је да списатељицу позову на војну параду, јер она преферира војностратешки пут до националног освјештења, радијацију коју уранијумске бомбе остављају у простору“. Предложио је и тему о којој би Херта Милер могла да држи предавање: „Утицај уранијума на освјештење заблудјеле Европске нације“ (овде). Изгред је прокометарисао и очевидац учесник Иван Ивањи и закључио да је немачка нобеловка „жртва немачких медија“ (овде). Понешто о томе, мада изузетно немушто, прокоментарисао је такође очевидац, преводилац три романа Херте Милер на српски (овде, овде и овде), Небојша Бараћ. Њему је, како тврди, у самом догађају, „недостајало топлине“ (овде). У вези са свим наведеним коментарима могли бисмо понешто рећи. И Мислав Хорват и Емир Кустурица сматрају да је звезда овогодишњег Београдског сајма књига требало да буде Петер Хандке, највећи живи аустријски писац, књижевник који је остао без Нобелове награде само зато што је бранио истину о Србима. То је сасвим тачно. Једино се не саглашавамо с темом коју је требало задати Милеровој („Утицај уранијума на освјештење заблудјеле Европске нације“). Јасно је, наиме, на основу свега што је Милерова рекла („Нисам пацифисткиња и верујем да се неке ситуације могу решити само одређеним захватима. Верујем да је војна интервенција људска и морална позиција“), да ову особу никакве, па ни цивилне жртве, не занимају. Ако узмемо у обзир да се велики историјски удеси састоје од бројних трагичних личних историја, чему нас управо књижевност учи, заиста је занимљиво одсуство емпатије једне списатељице према људима захваћеним ратом, као и њено горљиво залагање да НАТО интервенише у Украјини и отпочне војну кампању против Русије. Не бисмо се могли сложити ни с констатацијом Ивана Ивањија да је Милерова „жртва немачких медија“. Зар није дужност писца да се адекватно обавести пре но што почне да суди? Рекли бисмо да немачка нобеловка заправо има проблема са идеолошком необјективношћу и пристрасношћу – што је показала говорећи о Путину, Русији и о догађајима у Украјини – а да уопште нема проблема с чињеницом да јој је отац припадао СС јединицама, пошто је, како она каже: „Цела та генерација била у СС јединицама“ (овде). Можда у Румунији и Немачкој, али не у Русији и не у Србији. У вези с наведеним увиђамо да наречена има и озбиљних проблема с васпитањем јер је, благо речено, неваспитано говорити све што је она говорила у присуству господина и писца Ивана Ивањија – чији су родитељи убијени 1941. године, после немачке окупације Југославије, само зато што су били Јевреји, а он је био заточен у концентрационим логорима Аушвицу и Бухенвалду (овде). Готово да је смешна изјава Небојше Бараћа о „недостајању топлине“ у ЈДП-у приликом гостовања Херте Милер, као и изјава о њеној „дубокој осећајности за свет који нас окружује“. Вероватно је господин Бараћ мислио на осећајност с којом поменута приповеда о природи, пошто је показала безосећајност и према домаћинима, тј. нама, Србима, као и према народу који има 180 милиона душа, а на који је хушкала НАТО. Но, оно што је можда важније од свега наведеног јесте питање – ко је тачно довео Херту Милер у Београд? Из извештаја медија произилази да је српски организатор манифестације „Четири земље један језик“ била НВО „Крокодил“ Владимира Арсенијевића (овде). Шта је препоручило ту НВО и њеног председника да буду организатори гостовања писаца немачког језика на 62. Београдском сајму књига? Ако су они довели Херту Милер, ко им је то допустио? Та питања постављају се, између осталог, и у светлу чињенице да је поменути председник НВО и потписник тзв. Декларације о заједничком језику – о оном који, као што смо писали на ФСК (овде), нико од потписника не сме да именује, зато што је тај језик српски. У ком тачно својству је Владимир Арсенијевић ангажован на овогодишњем Београдском сајму књига? Да ли као промотер и идеолог поменуте Декларације који би манифестацијом „Четири земље један језик“ требало да пропагира заједнички језик којим се говори у Србији, Хрватској, БиХ и Црној Гори? Да ли је то покушај да нас испод жита уведе у будућност неименованог језика за који је најбоље да неименован и остане? И како није национализам да се немачки језик зове немачки, а јесте национализам да се српски језик зове српски? Осим тога, зашто је баш немачки публициста Михаел Мартенс одабран да у ЈДП-у разговара с Хертом Милер? Зар у Србији не постоји новинар који прати културу, а који би могао да буде модератор гостовања Милерове у ЈДП-у? Зашто је она, како нам тврде пријатељи и колеге новинари који прате културу, одбила да било ком нашем новинару да интервју? Милерова је позвана у Србију да би нам постављала услове? Да би говорила о политици, а не о књижевности? Посебно смо запитани над свешћу дела публике која је слушала Херту Милер у ЈДП-у, а која након њеног директног вређања Срба и Србије није напустила салу, већ је стала у ред како би од нобеловке добила потпис. О чему је ту заправо реч – о садомазохизму, недостајању примарног самопоштовања, самопорицању, стокхолмском синдрому, феномену обожавања странаца, потреби да се добије данга и постане припадник руље, схизофренији или пак о фасцинираности књижевним наградама? Када је Кнут Хамсун почео да сарађује с нацистима, његови читаоци почели су да му враћају књиге (овде). Е, то су били читаоци! Сам тај чин у ствари је књижевност. Ништа мање од тога није књижевност ни чињеница да би сви који су се у ЈДП-у нашли у реду за потписивање, вероватно исто тако мирно стајали у реду за клање или за стрељање. Управо поменуто у не тако давној прошлости надгледали су и чинили ближи и даљи преци Херте Милер.
