Док ширење епидемије страха у нашој јавности још увек траје несмањеном жестином, а број вакцинисане деце константно опада, здравствене власти настављају са увођењем нових обавезних односно принудних мера имунизације најмлађих категорија становништва. Од 1. октобра је за наше најмлађе, поред свих осталих, обавезна још једна комбинована вакцина. Она наводно делује против упале плућа, менингитиса, сепсе, упале средњег уха итд. Најављује се као необавезна још једна вакцина, против тзв. хуманог папилома вируса који, кажу, изазива рак грлића материце. Ово је сад већ постао један прави вакциновод до тела наших малишана. Па човек не треба да буде лекар па да зна да претерана употреба антибиотика на крају чини бактерије отпорним. Како је онда могуће да претерана употреба вакцина не изазива сличан ефекат код вируса (да ли циљање одређеног соја вакцинама по Дарвиновим правилима природног одабирања оставља простор за бујање других)? Шта је следеће? Вакцина против слободе говора (заговорници принудне вакцинације траже кажњавање лекара који се усуде да опонирају у овој расправи)? По свему судећи опомена која родитељи шаљу држави пада на глуве уши. Број вакцинисане деце опада од 2015. године када је уведена обавезна вакцинације. Да ли је могуће да држава не увиђа узрочнопоследичну везу између принуде на вакцинацију и отпора становништва истој? Целокупан проблем са падом броја вакцинисане деце је проблем поверења. Овде је у питању пад поверења грађана у систем здравствене заштите, не само у Србији, већ и на другим местима у свету где се вакцинација спроводи принудно или (као 2009. године у случају тзв. Свињског грипа) ширењем панике о обиму и опасности од наводне епидемије. Све мере репресије које у једном друштву спроводи онај ко има монопол на средства принуде, а то је у савременим друштвима држава, изазивају у најмању руку пад поверења, а често и пасиван или активан отпор код грађана. Ово је природна и нормална реакција сваког иоле разумног човека људи на потчињавање његовог тела туђој вољи. „Зашто би неко желео да ме на силу потчини себи“, питају се они који су мета државне принуде? „Ваљда сам ја довољно разуман да схватим/увидим шта је у мом интересу а шта није“? „Ако ја то не видим да ли је то потчињавање мог тела онда у туђем, а не у мом интересу“? Овај мисаони ток, је оснажен гомилом контрадикторних информација о (с једне стране) опасностима или (с друге стране) благотворности вакцинације. Расправа/дијалог/дебата о вакцинацији је пресечена 2015. године увођењем принудне вакцинације и протеривањем њених опонената у тешку илегалу. Нити један mainstream електронски или штампани медиј у Србији не жели више да пружи простор за полемику онима који у овој ствари размишљају својом главом. Једино место где могу да размењују информације, али и своје бриге/страхове/неповерење јесте интернет, још једино демократско гласило у модерном свету, оно које је недостижно првосвештеницима вакцинационе инквизиције. Тако се данас бриге/страхови/неповерење у принудну вакцинацију шире као на гештетнеру извучени пропагандни материјал београдских омладинаца пред носом мајора Кригера и његових SS Einsatztruppen 1942. године у окупираном Београду – у тајности. Као што немачка окупациона власт није успела да силом стекне поверење народа у време рата (и да нисмо гледали Отписане то би знали), тако ни квазиепидемиолошка црква који нас данас принудно лечи то неће успети. Постављам два питања: 1) Ко посеже за принудом у расправи/дијалогу/дебати? Онај ко има аргументе или онај коме они понестају?; 2) Ко протерује свог опонента у расправи/дебати/дијалогу са места дуела? Онај чији аргументи могу да издрже тестирање противним ставовима или онај чији не могу? Ако држава са апаратом принуде који јој стоји на располагању и свим осталим ресурсима за спровођење политике у области народног здравља, као и фармацеутска индустрија која са огромним количинама новца „осваја“ наклоност mainstream медија, нису у стању да објасне људима да је принудна вакцинација оправдана колико има смисла оптуживати за тако нешто дезоријентисану интернет кампању уплашених родитеља и бели штрајк застрашених педијатара? Исто колико и оптуживати Прлета и Тихог да су својим противљењем окупатору криви за страдање Београда. Очито да је нешто друго разлог за пад броја вакцинисане деце, као што су 27 немачких дивизија биле разлог за окупацију Србије у Другом светском рату. Управо то друго (пад поверења у државну здравствену политику) јесте кључ проблема. Када је 1999. године НАТО пакту понестало аргумената за отимање КиМ од Србије на преговорима у Рамбујеу посегнуо је за принудом мером – агресијом на СРЈ. Током те агресије смо принудно вакцинисани осиромашеним уранијумом. Сада уживамо у свим благотворним ефектима који следе такву принудну „хуманитарну“ меру „Милосрдног анђела“ у виду бројних еколошких катастрофа епохалних размера које су загађујући наше животно окружење довеле до повећаног броја оболелих од разноразних болести па и малигних. Осим тога, уништавање српске привреде у разарајућем бомбардовању, које је за последицу имало пад животног стандарда одразило се, аналогно, и на пад здравственохигијенски и санитарних стандарда и последично на повећање броја управо заразних болести. Захваљујући овоме поверење грађана у НАТО пакт и његове добре намере је у тој мери трајно пољуљано код грађана Србије да се никада неће претворити у добре односе са овом институцијом. Апелујем на државу да се окане принуде у оној сфери која највише зависи од поверења грађана, а то је здравствена заштита. Која мера лечења даје ефекте ако се спроводи принудно односно на силу? Здравствено особље врло добро зна да се резултат у лечењу може постићи само уз поверење пацијента у мере и терапију коју лекар/медицинска сестра предузима. Однос са лекаром је однос поверења, исто као и са свештеником или адвокатом. Не исповедате се пред свештеника који Ваше грехове исприча пред парохијом, не брани Вас адвокат који Ваше тајне открива противној страни у спору, не лечите се код лекара који стање Вашег здравља открива држави као да је сазнање о кривичном делу које доушник преноси полицији. Претварање здравственог особља у Србији у оруђа вакцинационе принуде путем обавезе да наговарају родитеље да вакцинишу децу против своје савести или да пријављују оне који одбију вакцинацију као да су полицијски информатори разара темеље на којима почива систем сваке здравствене заштите – поверење у здравствено особље. Што принуда државе буде већа то ће и активни отпор грађана и пасивни отпор лекара бити већи, а све то на штету јавног здравља. Хегел је давно у својој филозофији историје написао да се нити једна савест није ослободила на силу. Слободни се не могу принудити на ропство, као што се ни робови не могу принудити на слободу. Сви чије је здравље потенцијално угрожено одбијењем вакцинације без обзира на разлог (незнање о предностима вакцинације или знање о штетностима вакцинације, приговор савести, страх, брига за здравље…) због којег су изгубили поверење у државне програме имунизације неће то поверење вратити на силу. Нити ће се лекари који имају својих дилема око ове теме исте решити тако што ћемо их претворити у оруђа вакцинационе принуде (доушнике) или им ускратити слободу говора. Бранислав Ристивојевић ИЗВОР: Српски правнички клуб Бранислав Ристивојевић: ПРИНУДНА ВАКЦИНАЦИЈА ОСИРОМАШЕНИМ УРАНИЈУМОМ
