У Србији су Немци уништили и опљачкали 36,5% вредности индустрије, 57,2% вредности хемијске индустрије, 53,4% текстилне индустрије, 22% прехрамбене индустрије, 30,2% електропривреде, 17,5% грађевина, 52% пруга нормалног и 33% уског колосека, 23,4% локомотива и 16,1% вагона. Делимично или потпуно била су уништена 223 рудника Савезници су за репарације били одредили 667 немачких фабрика. Од тога је Југославија добила 66 већих фабрика и погона, 43 мање фабрике и појединачну опрему из 242 фабрике, укупне тежине 300 хиљада тона Укупан износ репарација Немачке Југославији у периоду 1947-1949. износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године што – од укупну штету од 9,1 милијарде долара – чини фантастичних 0,3%! Ради поређења, овај износ је једна четвртина вредности бакра однесеног за време окупације из рударског басена Бор Србија је у укупној ратној штети Југославије учествовала са 70%. Оно што је деценијама био, и остао, предмет спора су опљачкане златне и девизне резерве и уметничке и друге вредности грађана, као и имовина Српске православне цркве из манастира и цркава Наводно су се Тито и Вили Брант договорили да Тито „опрости” Немачкој даљу исплату ратне одштете а заузврат смо добили „Капиталхилфе”, кредите с ниском каматом! Али, овај комерцијални кредит од једне милијарде марака је враћен! Ни у тајном протоколу нити у било ком јавном документу нема ни помена о „опраштању дуга” нити се то може решити без међународне арбитраже. ЈОШ је проблематичнија ситуација са ратним репарацијама за Други светски рат. Онима који о тој теми не знају ништа можда ћу помоћи да кроз статистичке податке сагледају обим штете нанет Југославији, а највећим делом Србији у оквиру Југославије. Разарања и пљачка ресурса Србије од стране окупатора, војске и државних служби нацистичке Немачке, била су огромна. Коначне податке саопштио је Борис Кидрич у пролеће 1947. године, а сакупила их је Државна комисија за ратну штету. Уништено је и опљачкано 36,5% вредности индустрије, 57,2% вредности хемијске индустрије, 53,4% текстилне индустрије, 22% прехрамбене индустрије, 30,2% електропривреде, 17,5% грађевина, 52% пруга нормалног и 33% уског колосека, 23,4% локомотива и 16,1% вагона. Делимично или потпуно била су уништена 223 рудника. Највеће губитке претрпели смо у људским животима. Према подацима Комисије, погинуло је 1.705.000 грађана, просечно старих 22 године, а потпуно или делимично је онеспособљено за рад 425.000 људи. Највише је страдало радно и репродуктивно способно становништво старости 20-50 година (69%), па се могу рачунати и губици због смањеног наталитета (440.000), и јасно какав је то био страшни удар за земљу која је пред рат имала око 16 милиона становника. Огромна штета нанета је војној индустрији Краљевине Југославије, која је пред Други светски рат била у експанзији па је окупатор већину фабрика наоружања и опреме за копнену војску уништио или опљачкао. Већ у јуну 1941. године у Рајх је отпремљено 35 вагона алатних машина, из Крушевца 154 вагона опреме и материјала, из Чачка 22 вагона, из Крагујевца до краја 1941. године – 145 вагона, у 1942. години – још 568 вагона, из Железаре Сартид 275 вагона… Из најстарије и највеће српске фабрике наоружања, Војнотехничког завода у Крагујевцу, однето је 580 стругова за израду алата, 896 хоризонталних фрез-машина, 296 вертикалних бушилица, 180 преса, 693 револвер-струга, 68 хидрауличних преса, 19 ваљака, 258 вертикалних фрез-машина, 202 вертикалне копирмашине, 161 равна брусилица, комплетни алат за израду топовских цеви, 4.704 равна фрезера, 4 парне турбине, велики број пушака и пушкомитраљеза, огромне количине стрељачке и артиљеријске муниције, знатне количине челика, месинга, чаура, шамотних цигала и других материјала. Из Пиротехнике Завода однето је 49 машина, а из Одељења за израду пешадијске муниције – 430 специјалних машина. Тиме је метална и хемијска индустрија, која је радила за потребе војске и била велики потенцијал Србије, била уништена. Сличну судбину доживели су и остали производни центри војне индустрије Србије. Поштеђени су једино били капацитети авиоиндустрије и пратеће производње, углавном стационирани око Београда, јер су били од виталног значаја за Луфтвафе и Министарство авијације, а посебна организација ГФЛ, са седиштем у Земуну, бавила се организацијом рада у фабрикама ваздухопловне индустрије. „Икарус” и „Рогожарски” производили су делове авиона „М-109”, „Змај” је радио авионе „фп-2” за независну Државу Хрватску, као и уређаје за моторна возила. Фабрика аеропланских мотора у Раковици производила је авио-моторе „к-14”, делове за мотор „јумо 211” и резервне делове за моторе „јункерс„ и „аргус”, вршила ревизију различитих мотора и израдила и 200 камиона „прага РН-8”. „Телеоптик”, „Микрон” и „Нестор” такође су производили опрему, сада за немачку војну индустрију, као и „Јесеница” у Смедеревској Паланци, а из Државне фабрике авиона у Краљеву однето је 40 затечених, несклопљених апарата „ДО-17”, да би после стрељања ђака у Крагујевцу и грађана у Краљеву, међу њима и 470 радника овог предузећа, машине биле демонтиране и пренете у „Рогожарски” а хале миниране. Демонтирана је и цела Радионица за оправку локомотива и однета у Винер Нојштат, где је и десетак година после рата функционисала као „српска хала” Приликом повлачења сви ови капацитети су уништавани или демонтирани и однети, па је из „Змаја” однето 415 машина, а у „Рогожарском” је, после ослобођења, констатовано да недостаје 80% опреме. У овим фабрикама раднике су чинили не само Срби већ и доведени Немци, Словенци избеглице у Србији, као и други. Велики број Срба рат је провео у концлогорима и фабрикама у Немачкој, као ратни заробљеници и интернирци, па се на крају рата, по речима Моше Пијаде, у Немачкој затекло 150.000 Југословена, углавном Срба, а према различитим документима у Архиву Југославије број интернираних је био 353.654 становника Југославије. На Париској конференцији, крајем 1945. године, одређено је да Немачка, изазивач и кривац за Други светски рат, исплати репарације Југославији и још 17 држава из западних окупационих зона. СССР-у и Пољској остављена је источна зона. Репарационе накнаде подељене су у две категорије: Б су чинила немачка индустријска постројења и бродови, а категорију А све остало. Југославији је призната ратна штета од 9,1 милијарде долара, по курсу из 1938. године, што је прво чинило 9,6% укупних репарација из западних окупационих зона Немачке, у категорији Б, да би тај удео био повећан на 10,2%, а у коначном плану 14,9% репарација. Захтеви за репарацију подносили су се Међународној савезничкој репарационој агенцији (ИАПА) и тежиште захтева југословенске владе било је на тешкој индустрији, металуршким постројењима, фабрикама машина и алатљика, базној хемији, авионским моторима, експлозивима и другом. Ови захтеви испуњавани су делимично, али су нам на руку ишле неке околности. Војнотехнички завод у Крагујевцу Према „Плану о репарацијама и нивоу послератне немачке индустрије” који су савезници усвојили 1946. године, предвиђено је да се немачка индустрија сведе на 75% од обима из 1936. године, чиме би се Немачка ослободила војне индустрије и уједначила са просечним европским нивоом. По том плану, била је предвиђена демонтажа 1800 фабрика, али је временом тај број смањиван, да би 1949. године био сведен на само 667 фабрика. Објашњења су из сфере економије, тобоже резултат су опадања интереса западноевропских земаља за репарационом опремом, јер доношењем Маршаловог плана 1947. године, обезбеђен је прилив нове, модерније индустријске опреме у Европу. Политички је било јасно да уласком у еру хладног рата Немачку није требало „огулити” до краја, а утицај избеглих нациста у САД, којима је влада САД дала уточиште, опростила ратне злочине и започела еру нових антагонизама са комунистичким земљама Источног блока, утицала је на реализацију одлука мировних конференција којима је Немачка морала да обештети све жртве агресивне политике Трећег рајха. Југославија није била чланица Маршаловог плана и била је заинтересована за репарациону опрему. Од укупно 667 фабрика по плану репарације, Југославија је добила 66 већих фабрика и погона, 43 мање фабрике и појединачну опрему из 242 фабрике, укупне тежине 300 хиљада тона. Резидуална вредност опреме из репарације износила је 181.603.727 рајхсмарака по курсу из 1938. године а алокациона вредност опреме 108.790.698 рајхсмарака. Ова разлика настала је због незаинтересованости других земаља учесница за понуђену опрему а разрушена Југославија, у првом реду Србија, која је претрпела највећи обим разарања у току рата, јесте била заинтересована да је узме, па је одређена нижа прихватљива цена. Укупан износ репарација Немачке у периоду 1947-1949. године према Југославији износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године што на укупну штету од 9,1 милијарде долара чини фантастичних 0,3%! Ради поређења, овај износ је једна четвртина вредности бакра однесеног за време окупације из рударског басена Бор. Такође, опрема из репарација била је половна (отуд књиговодствени отпис вредности), некомплетна, па се без ремонта није могла користити. После рата је влада Југославије слала тимове људи у разне земље Европе, у покушају да пронађу опљачкану имовину југословенских предузећа, у сабирним центрима Јесенице, Гдањска, Рехагена код Берлина, и другим. То је било јако тешко јер је већи део опреме био уништен током ратних дејстава, са опреме су скинуте ознаке порекла, део вредне опреме узели су и савезници, ако им је одговарала. Ипак, део је пронађен и враћен разним каналима у Југославију. Оно што је деценијама био, и остао, предмет спора су опљачкане златне и девизне резерве и уметничке и друге вредности грађана, као и имовина Српске православне цркве из манастира и цркава. СФРЈ и Тито, као и Југославија после њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Немачком. Чак и ако је било стидљивих покушаја с наше стране, Немачка је арогантно одбијала да такав међудржавни споразум потпише, иако га је потписала са свим другим оштећеним државама и одштету им исплатила. Тобоже, Тито и Вили Брант су се договорили да Тито „опрости” Немачкој исплату ратне одштете а заузврат смо добили „Капиталхилфе”, кредите с ниском каматом! Овај комерцијални кредит од једне милијарде марака је враћен! Ратна одштета не може бити КРЕДИТ, реч је о превари договреној с Титом, али ни у тајном протоколу нити у било ком јавном документу нема помена о „опраштању дуга” нити се то може решити без међународне арбитраже. Аустрија и Немачка су на „ситно”, преко приватних адвокатских линија, нарочито у периоду међународне блокаде Србије. 1992-1995. године, покушавале да исплате бивше логораше, робове Трећег рајха, али то није исплата ратне одштете држави Србији, која је у укупној ратној штети Југославије учествовала са 70%. О томе ко шта избегава и како, у следећем наставку, а тачност до сада изнетих података проверите у стручној студији др Животе Ђорђевића и др Бошка Мијатовића, са сарадницима, из 1990. године, под насловом „Пресељавање индустрије Србије од 1948. до 1953. године.” Извор: fakti Објавио: Vidovdan
