У опису Косовског боја на монументалној таписерији из 16. века, изложеној у краљевском дворцу Шенонсо на Лоари, стоји упоредива појединост те врсте натприродног чиниоца. Приказан је патријарх српски Спиридон како благосиља војску кнеза Лазара, кнегиња Милица и Милош Обилић, док турска војска поражена одступа. А шта се то збило у Боју на Шаранцима 1862. године? Проф. др Бошка Бојовића Дана 17 августа 2016. у Чоланову Долу под Корманом на Сињајевини Божо П. Кнежевић, рођен на Божић 1931, казује необичну појединост о Боју на Шаранцима, која се одиграла на Руданцима на Преображење 1862 године. Божу је о томе причао његов отац Павле Кнежевић (који је поживео 102 године), како је 1912, као војник Језеро-Шаранског баталиона, у селу Белај између Чајнича и Горажда, упознао остарелог Турчина који је тада имао преко сто година. „Остало је да се прича, како се недељама после тога Тара могла прећи као по сувом преко турских телеса. Када је чуо да је Павле из Руданаца у Шаранцима, Турчин му је испричао како је замало преживео ту велику турску погибију на Преображење 1862, те како се после читавих дванаест дана потуцања по Тарскијем странама и беспућима некако избавио и само жив вратио у своје село. Најупадљивија појединост из његовог казивања јесте најважнији узрок пометње која је настала у турској војсци када су је с три стране сложно напали Шаранци и Језерци којима су у помоћ притекли Ускоци, све укупно не више од 500 људи, чобана и жена, док су истовремено из мрачних ниских облака севале муње и земљу потресали громови, биле су како говораше турски ђутурум огромне црне птичурине попут џиновских гавранова које се стуштише међу турске борбене редове. Ове су сабласне птичурине по сведочењу тог једног од ретких преживелих Турака унеле највише пометње у турске редове, као да се и небо и земља уротише противу турске ордије, и створиле такву панику да су хиљаде турских коњаника нагрнули ка једино отвореној страни, на месту названом Скакавац, одакле се највећи део Турака сурвава у кањон Таре која тече више стотина метара наниже. Тешко рањени Миралај бег ни сам није преживео турску масовну погибију. Остало је да се прича, како се недељама после тога Тара могла прећи као по сувом преко турских телеса, док је краљ Никола испевао у његовом Шаранском колу: „А град би се саградио од костура под Руданце”. Неочекивани напад најмање 8.000 Турака, сакупљених у широком појасу од Мостара до Колашина, под командом мостарског Миралај бега, који се приликом другог Омер пашиног похода на Црну Гору намерише на небрањену Тарску крајину, наишао је на импровизовани отпор до 500 оних који нису са Језеро-Шаранском војском отишли да бране Црну Гору и Цетиње. Међу њима је било, стараца, деце и дечака од оваца и жена, као што је била Сумoна, жена Илије Кнежевића, која је „посјекла” два Турчина а четири заробила, ради чега је добила сребрни ћемер од краља Николе у вредности од 60 златника[1]. Мотив природних појава и непогода, митских бића и привиђења и светаца, као светог Георгија или Димитрија, анђела који одлучују битке на страни победника, није тако ретка појава у сећањина из прошлости и представама из историји војевања. „Косовској битки је, изгледа, у то време придаван неупоредиво већи значај него што је то историографија успела да сагледа. Тако у опису Косовског боја, који је приказан на монументалној таписерији (5,5 са 3,5 метра) из 16. века, која је изложена у француском краљевском дворцу Шенонсо на реци Лоари, стоји упоредива појединост те врсте натприродног чиниоца. Према службеном опису, на таписерији је, наиме, приказан патријарх српски Спиридон како благосиља војску кнеза Лазара, кнегиња Милица и Милош Обилић („оснивач витешког реда змаја”[2]), док турска војска поражена одступа. Коментар непознатог аутора наводи да је султанова војска имала 40.000, а српска укупних 20.000 бораца, и да су „анђели истребитељи” (anges exterminateurs)[3], на одлучујући начин допринели овој српској[4] победи у чију част су звонила звона по Западној Европи чији су владари били послали посматраче да их известе о искоду ове „најважније битке српске историје и средњевековне Европе, јер она означава крај златног доба средњевњковне Србије и почетак турске окупације читаве југо(источне) Европе”. То што се ова, иначе до сада непозната у науци таписерија, налази у предворју одаја француске краљице Марије Медичи[5], говори у прилог томе да је она могла бити наручена од стране француске краљевске куће. Шеснаести век је био доба када су монументалне таписерије великих битака подстицале владаре и племство на борбу против освајања Европе од стране неверника. Косовској битки је, изгледа, у то време придаван неупоредиво већи значај него што је то историографија успела да сагледа. Можда се на тај начин може разумети како ван њеног интересовања остају таписерија Косовског боја из 16. века, која се налази у једном од најпосећенијих краљевских двораца у Француској. [1] Илија, син војводе Шаранског Јоксима Кнежевића, дао је прилог цркви: “за душу своје мајке Симоне Кнежевић, која је не бојном пољу посјекла два Турчина, због чега ју је књаз наградио ћемером од 60 фиорина”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 453. Према Љубоју Ж. Рондовићу: “Истакнуте јунакиње су Марија, сестра Ивана Кнежевића, Симонида, жена Васа Кнежевића, Вида, жена Гаврила Џаковића, и Јела, жена Петаша Никчева, које су посјекле по двије главе турских војника”, С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци. Историјски фрагменти, Подгорица 2012, стр. 503. [2] Ово се односи највероватније на симболични значај косовског Леониде, Милоша Обилића, који је, као што указује овај коментар, послужио као узор оснивачу славног витешког реда Змаја, чији је први витез био Стефан Лазаревић, син и наследник косовског великомученика, кнеза Лазара. [3] Мотив анђела истребитеља појављује се у Старом Завету : ”Анђео Господњи изиде и поби у околу Асирском сто и осамдесет и пет тисућа”, Друга књига о царевима, 19: 35. ”И посла Господ анђела, који поби све јунаке и војводе и кнезове у војсци цара Асирскога”, Друга књига дневника, 32: 21. [4] Француски ”Краљ Шарл VI (1380-1422) наредио је, према коментару из Шенонсоа, да без ограничења звоне звона у Француској у част српске хришћанске победе над турским муслиманима, тако је и « Te Deum » био служен у његовом присуству у катедрали Нотр Дам”, у Паризу. [5] Марија Медичи (1575-1642) била је супруга француског краља Анрија IV, кћер великог војводе Тоскане Франћеска I Медичија, унука императора светог Римског царства Фердинанда I и мајка француског краља Луја XIII. galaksijanova.rs/andeli-pogubitelji/
