Како је немачки фелдмаршал Паулус постао совјетски пропагандиста

Још пре јануара 1943. пораз Трећег рајха у легендарној бици за Стаљинград је био очигледан. Битка која је преокренула ток Другог светског рата трајала је 6 и по месеци (од јула 1942.), СССР је у њој изгубио више од милион војника, а Немачка 950 хиљада. Шеста армија којом је командовао генерал-мајор Фридрих Паулус била је опкољена, пораз је био само питање дана.

У тим околностима Адолф Хитлер је наградио Паулуса једном од највиших награда Трећег рајха, унапређен је у фелдмаршала. Његова последња порука Паулусу је била недвосмислена: „још ни један немачки фелдмаршал није пао у заробљеништво“. Хитлер је очекивао да ће опкољени Паулус извршити самоубиство. Али фелдмаршал је изабрао живот и предао се 31. јануара 1943. године.

Предаја Паулуса. Изор: YouTube

Немци против Хитлера

Заробљени Паулус је за Москву био важан не само због престижа. Након напада Немачке совјетске власти су заједно са немачким комунистима, који су емигрирали у СССР још 1930-их година, покушавале да од ратних заробљеника створе антифашистичку организацију.

Након битке за Стаљинград, која је озбиљно пољуљала немачку веру у победу, у заробљеништву се нашло преко 90 хиљада војника Вермахта, а то су већ били добри услови за стварање такве организације. Прво је у јулу 1943. створен Национални одбор за слободну Немачку, а затим „Савез немачких официра“ који је предводио заробљени генерал Валтер фон Сејдлиц Курцбах. Али за успешну антинацистичку пропаганду ауторитет генерала ипак није био довољан. Совјетској власти је био потребан прави еминентни Немац, какав је био управо Фридрих Паулус.

Фелдмаршалова судбина

Савременици су описивали Паулуса као одговорног војника, достојног официра и човека. Међутим, како у књизи „Катастрофа на Волги“ пише немачки историчар Јоахим Вајдер, Паулус није имао таленат војсковође, више му је одговарао рад у штабу него командовање војском. Штапски официр Паулус је био важна личност и учествовао је у разради злогласне операције Барбароса, односно плана за напад на Совјетски Савез.

Све до самог Стаљинграда Паулус је радио у позадини са папирима. „Његово именовање за команданта Шесте армије 1942. године је било пресудно. Он никада раније није командовао чак ни пуком", наводи Вајдер.

Предаја Паулуса, 31. јануар 1943. / Wikipedia

Још једна Паулусова велика грешка, по Вајдеровом мишљењу, била је његова слепа вера у Хитлера. Одбијање да изврши самоубиство је заправо био први случај да он као официр не испуни Хитлерову вољу. Чак и када се нашао у заробљеништву, фелдмаршал је изјавио да остаје националсоцијалиста.

Када је сазнао за стварање антифашистичког „Савеза немачких официра“ Паулус га је „оштро осудио и писмено се одрекао свих заробљених Немаца који су у њега ступили“, указује историчар Михаил Бурцев.

Паулус чита изјаву „Слободне Немачке“. Испред њега стоји Сејдлиц. 14. август 1944. / Архивска фотографија

Заокрет

Међутим, Паулус је ускоро променио своје гледиште. На њега је утицао и психолошки притисак (у кући у Дуброву у близини Москве, где је живео свакодневно су га убеђивали да пређе на страну СССР-а), па и сам ток рата. Савезници су отворили други фронт, а Трећи рајх је претрпео озбиљне поразе у Африци и код Курска. Улогу је одиграла и смртна казна која је у Њемачкој снашла Паулусовог пријатеља генерала-фелдмаршала Ервина фон Вицлебена као учесника заговора против Хитлера 20. јула 1944.

8. августа 1944, годину и по дана након што је заробљен, фелдмаршал Паулус је наступио на радију „Слободна Немачка“ и обратио се војницима Вермахта: „За Немачку је рат изгубљен. Земља се у таквој ситуацији нашла због вођства Адолфа Хитлера. Немачка се мора одрећи Хитлера.“

Фридрих Паулус у Нирнбергу, 11. фебруар 1946. / Wikipedia

Совјетска пропаганда

Био је то први али не и посљедњи Паулусов антихитлеровски говор. Ступио је у редове „Савеза немачких официра“, на његову су иницијативу написана бројна обраћања немачком народу. Како наводи историчар Владимир Марковчин, Паулус је чак тражио сусрет са Јосифом Стаљином, али био је одбијен.

Један од главних антинацистичких наступа фелдмаршала одржан је на седници Нирнбершког процеса 11. и 12. фебруара 1946. године. Као особа која је учествовала у разради операције „Барбароса“, Паулус је био важан сведок оптужбе у случајевима генерала Вилхелма Кајтела и Алфреда Јодла (осуђених на смртну казну).

Након Нирнберга Паулуса су вратили у СССР, где је живео у кући у близини Москве без права изласка из земље. До смрти Стаљина 1953. године сви су његови захтеви за повратак у Немачку одбијени. Рад са совјетским властима се наставио, па је Паулус постао и главни саветник за филм „Стаљинградска битка“ Владимира Петрова (1949.). Након Стаљинове смрти Паулус је заувек напустио СССР. Преминуо је у Дрездену 1957. године.

Совјетске жене снајперисти: Леди Смрт и Невидљиви ужас