Зашто се Рускиње удају за Србе?
Ана и Зоран Вујић, Ваљево
Извор: лична архива
– Зоран и ја смо се упознали на крову. Он је у Иванову радио на градилишту поред зграде у којој сам ја радила. Скеле су већ стигле и до мог прозора, а он је лети био отворен. Зоран је стајао на крову те нове зграде. Био је висок и леп, другачији од осталих. Све време сам га гледала кроз прозор и осмехивала му се. Он ми се обратио на руском, мада није знао добро језик. Почели смо да се дружимо. Затим се он вратио у Србију, тамо је почео рат, није било никаквих вести, а тада нисмо имали ни интернет. Много сам бринула за њега, јер је био мобилисан. Једва сам сачекала да се укине забрана летова и отишла сам да га посетим. Нисам знала ни куда идем ни шта ме чека. Укућани су ме наговарали да не идем, бринули су се, али ја сам све оставила и отишла код Зорана да будем уз њега. Сада имамо већ троје деце.
Ирина и Слободан, Београд
Извор: лична архива
– Ми смо се упознали 1993. године у Москви. Слободан је имао свој бизнис, наши односи су били искључиво пословни. То није била љубав ни на први, ни на други поглед. Мени је једноставно било занимљиво да комуницирам са њим, јер је Слободан веома образован и паметан човек. Много смо разговарали о томе како се живи код њих у Србији, а ја сам му причала како ми живимо. Он је тада већ добро говорио руски, па га ја нисам ни доживљавала као странца, ако ћемо право. Импоновао ми је његов однос према жени, пун пажње и поштовања. И није био површан. Посебно ми се допала једна ствар – причао ми је о девојци са којом се раније састајао, и рекао: „Била је веома лепа и ја сам хтео да ми роди сина”. Руски мушкарци су се сасвим другачије опходили са лепим девојкама по том питању. И ево, ми и сада нашој деци причамо како смо се упознали шестог септембра, а деветог септембра сам се ја преселила код њега. Од тада смо све време заједно. Прошло је 24 године, имамо четворо деце.
Оксана и Ненад Нецић, Београд
Извор: лична архива
– Упознали смо се у Русији, на гозби код наших заједничких пријатеља. Он се упадљиво издвајао по неисцрпним смешним причама и догодовштинама. У тим причама је одлично користио свој живахан ум, добро оријентисање у политици и религији, и добро познавање историје уметности. Све је то било зачињено духовитошћу. Ненад је цело друштво позвао у госте на српску питу, тако да је следеће дружење било код њега у стану. Тада сам упознала српску кухињу и нашла се у чуду што мушкарац тако добро спрема јела и ради то са љубављу. Он се никада није жалио на тежак живот, на проблеме, на лошу политику у земљи, на кризу... Сваки проблем се може решити – то је његов главни животни мото! Уз све то он је био пажљив према мени и лепо ми се удварао. Томе никако нисам могла одолети!
Марина и Милан, Нови Сад
– Мој муж је избеглица из Српске Крајине. Прва кућа која је спаљена била је његова. Отпутовао је у Москву. Тамо смо се и упознали. Био је врло забринут и потиштен, али тако згодан, тако образован, интелигентан, галантан, васпитан... Прави џентлмен. Придржавао ми је капут, пружао руку и унапред погађао моје жеље. Морала сам да се заљубим. Када ме је узео за руку, то је била љубав на први поглед. Тада су сви московски Југословени долазили у хотел „Београд”. И нас двоје смо одлазили тамо на плес. Ја сам била фото-модел, као висока и лепа бреза, а он старији од мене, па смо заједно изгледали веома ефектно. Много је учинио на мом развоју. Никада не бих постала таква каква сам да није мог Милана. Он се много бринуо за своје рођаке који су из Крајине избегли у Београд. Видела сам колико тугује и одлучила да одем са њим. Овде смо прошли кроз ватру и воду, али наш брак је склопљен на небесима. Ми и дан-данас ујутру по два сата пијемо кафу и не можемо да се испричамо. Прошло је већ 25 година, а нама је и даље занимљиво да будемо заједно.
Зашто се Рускиње удају за странце?