ПОЖИВОТИЊЕЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ПРОТИВНИКА ЈЕ ПРОВЕРЕНИ ДЕМАГОШКИ И МЕДИЈСКИ МЕТОД Прво је академик САНУ плашио јавност ратом за Косово и Метохију, потом је председник САНУ – у интервјуу који је дао тако што га није дао – устврдио како у име деце нема никакве борбе (рата) око Косова и Метохије, да би сада председник Олимпијског комитета подигао лествицу непротивљења, јер је забранио и симболичко показивање како смо против државног признавања Косова и Метохије Непрестаним померањем садржаја у размаку од неколико недеља одвија се промена свести као подлога за одлуке власти у вези са Косовом и Метохијом Овај процес је праћен систематским обезвређивањем оних који се томе противе: магарци, па морони, па Амиши – тужни и изгубљени. То су паралелни процеси у континуелним настојањима да се промени наша јавна свест На једној страни се налазе председник Србије и његови другосрбијански критичари, који га подржавају у свакој ствари у вези са Косовом и Метохијом, као што га и подстичу да убрза своје кретање, а на другој страни су – магарци и морони: ако ствари тако стоје, зар је грађанину покорном тешко да одабере страну? Пише: проф. др Мило ЛОМПАР У СВАКОЈ расправи постоје видљиви садржаји исказа које износе различити учесници и, истовремено, посредни показатељи истинског циља који учесници имају на уму. Понекад се осведочимо у извесну сразмеру: колико се видљиви садржаји исказа разилазе, било да је то условљено личним несимпатијама, било да је такав распоред потребан на јавној позорници, толико се посредни показатељи подударају унутар истоветног циља наизглед супротстављених учесника расправе. Не може се казати да унутрашњи дијалог о политичком решењу за Косово и Метохију, на који је у сред лета 2017. године позвао председник Србије, крај свих привидних несагласности одабраних учесника, није изнедрио и дубинска места сагласности. Тако је председник Србије, образлажући свој прелет са националног на супротни политички пол, лево-либерални, као прелет од уличне табле са именом Ратка Младића коју је пред свима лепио по зградама до споменика Зорану Ђинђићу који се подиже на његову иницијативу, недавно закључио – 31. јула 2017. године – да се само магарци не мењају. То би значило да они који су остали у националној опозицији, као политичкој оријентацији коју је он деценијама наводно заступао а суштински компромитовао, нису ништа друго до магарци. Поживотињење политичких противника, као проверени демагошки и медијски метод, појавило се у говору иницијатора унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тај дијалог је замишљен као привидан: са магарцима треба разговарати као да су нешто друго, премда сви знамо – а председник Србије је овлашћен да саопшти – да су они ипак и само магарци. Корифеј невладине и грађанске интелигенције у нас, хероина уличних и студентских протеста деведесетих, потоњи амбасадор у Мексику, недавно је – 2. августа 2017. године – јавно устврдила да је председник Србије бољи од националистичких морона. Бити бољи – за њу – значи бити политички ближе њој. Није нимало погрешила зато што председник Србије спроводи узорну другосрбијанску политику: са посебним учинком када је реч о Косову и Метохији. Она је – још у време Бриселског споразума 2013. године – у њему назрела Де Гола: ко ли је он сад – после свега што је од тада учинио – у њеној визији? Размишља ли она – макар тајно – о предлогу за Нобелову награду? То нам је за сада остало скривено, док су његови опоненти – са националног пола политичког спектра – оцењени као морони. То значи да су они глупаци, имбецили, слабоумници, душевно заостале особе. Премда се оцена складно допуњава са својством магараца које им је запало, она уноси нијансу: не доделивши им животињску идентификацију, она утврђује њихову неотклоњиву менталну мањкавост. То – у коначној анализи – доводи до слутње о извесној сродности, јер се и магарац каткад уме представити не само као тврдоглав него и као неразборит. Како водити дијалог – спољашњи или унутрашњи – са ментално мањкавим особама? На једној страни се, дакле, налазе председник Србије и његови другосрбијански критичари, који га подржавају у свакој ствари у вези са Косовом и Метохијом, као што га и подстичу да убрза своје кретање, а на другој страни су – магарци и морони: ако ствари тако стоје, зар је грађанину покорном тешко да одабере страну? Свој допринос жигосању опозиције недавно је – у Недељнику од 17. августа 2017. године – понудио и новоизабрани председник Олимпијског комитета. Образложивши своје опредељивање за политику председника Србије, он је поентирао: „а ко ће то боље да ради од Вучића? Један део опозиције ми личи на ʼБич бојсеʼ, а други део на изгубљене и тужне Амише.“ Премда их није анимализовао и одредио као ментално заостале особе, он их је обезвредио као целокупну опозицију и додатно цивилизацијски ситуирао. Како национално оријентисани опозиционари, односно магарци и морони, не могу бити представљени у америчкој музичкој групи „Бич бојси“, онда њима води одредница о изгубљеним и тужним Амишима. Они нису само магарци и морони него су – изгубљени у времену попут Амиша. Али, зашто су одређени као тужни? Како Амиши нису нужно тужни, онда је овај придев само израз топлог људског саосећања председника Олимпијског комитета према људима који су тврдоглави као магарци и непаметни као морони. Он није правичан као председник Србије нити је строг као другосрбијанска перјаница него је – емотиван. Он се са извесним сажаљењем налази насупрот свима њима, као председник Олимпијског комитета који свој дуг према председнику Србије претвара у дужност једног гордог служења. Шта, дакле, спаја ове магарце са моронима и са Амишима? То нам показује одлука председника Олимпијског комитета да српски спортисти морају остати на постољу чак и када су на њему спортисти косовске (непризнате) државе. Таква ситуација још није настала, али „ако се то деси… у духу олимпизма, правде, идеје спорта – не сме ниједан српски спортиста да одлази са постоља. То нам МОК никада не би опростио.“ Када су хрватски кошаркаши, предвођени онима које је раније тренирао наш кошаркашки тренер и садашњи председник Олимпијског комитета, без икаквог разлога, било спортског било општег, напустили постоље 1995. године, док су југословенски кошаркаши примали златне медаље, онда је то – вели наш поносни носилац бакље олимпизма – била „грешка Хрвата“. Само – грешка? Никаква издаја духа олимпизма, правде, идеје спорта? Само – Хрвата? Никакви Амиши не падају на памет? И – да ли им је МОК опростио? Одакле долази оваква благонаклоност према једном неспортском гесту од пре двадесет и две година и оваква нетрпељивост према данашњој националној опозицији? Зар председник Олимпијског комитета сме да овако дискриминише људе који навијају за српске спортисте? Зар он сме да сели политичко неслагање у спортско подручје? Кад то чини, зар није логично да му на спортској приредби јавно звижде сви који се препознају у његовим речима о тужним и изгубљеним Амишима? Јер, они не звижде српском спортском представнику него политичком слуги. Зар српске спортисте подржавају само они који су политички за њега и његовог председника? Да ли је то у духу олимпизма, правде и идеје спорта? Но, овако систематска дискриминација опозиционог мишљења и понашања има своју реторику и драматургију у нашој јавности: прво је академик САНУ плашио јавност ратом за Косово и Метохију, потом је председник САНУ – у интервјуу који је дао тако што га није дао – устврдио како у име деце нема никакве борбе (рата) око Косова и Метохије, да би сада председник Олимпијског комитета подигао лествицу непротивљења, јер је забранио и симболичко показивање како смо против државног признавања Косова и Метохије. Непрестаним померањем садржаја у размаку од неколико недеља одвија се промена свести као подлога за одлуке власти у вези са Косовом и Метохијом. Овај процес је праћен систематским обезвређивањем оних који се томе противе: магарци, па морони, па Амиши – тужни и изгубљени. То су паралелни процеси у континуелним настојањима да се промени наша јавна свест. Али, у самом интервјуу председника Олимпијског комитета има и лепших места, попут описивања реакција које су пратиле приступну академску беседу садашњег председника САНУ: „На његовој приступној беседи у САНУ сви смо плакали.“ Сцена је пластично приказана: он чита – они плачу. То нас је сетило стиха Тина Ујевића: „плачимо, плачимо у тишиниˮ. А зашто плачу? Зато што је „богатство Академије кад имамо медицинаре који овако пишу.“ Плакали су, дакле, због лепоте казивања. То буди асоцијацију на још један Ујевићев стих из исте песме: „умрећу ноћас од лепоте“. Зар то није нов путоказ: не можемо и не смемо плакати (умрети) због Косова и Метохије, али можемо плакати (умрети) због лепоте? Зар то није напредак? fakti.org/srpski-duh/sad-se-oni-koji-ne-gledaju-na-kim-kao-vucic-nazivaju-magarcima-moronima-i-tuznim-amisima-ima-li-jos
