Неустрашив и бруталан: Барон Фон Унгерн, последњи руски кан
Барон Роман фон Унгерн-Штернберг у Монголији. Извор: Архив
„У Европи је и пре и после барона Фон Унгерна било много људи који су на Истоку тражили духовну подршку“, написао је руски аутор Леонид Јузефович у роману „Самодржац пустиње“. „Међутим, само њему је пошло за руком да духовну подршку претвори у војно упориште“.
Унгерн је био руски племић немачког порекла који је своје последње дане провео борећи се у Монголији и Сибиру, у покушају да обнови Руску империју помоћу својих азијских коњаника.
Храброст која се граничи са безумљем
Припадници племићке породице Унгерн-Штернберг били су пореклом Немци, али су служили у Русији од 1870-их. Роман Унгерн је био најмлађи потомак своје породице и био је потпуно убеђен да за Русију не постоји ниједан други пут осим да њоме влада породица Романов.
Роман фон Унгерн-Штернберг као дечак. Извор: Архив
Са друге стране, кажу да ни сам Унгерн није био много послушан. На пример, као тинејџер умало није избачен из школе због туча и пића. Са друге стране, сви његови испади нису му сметали да гаји дубока патриотска осећања.
У Првом светском рату Унгерн се борио заједно са Русима против Аустрије и Турске. Пет пута је рањен. Награђен је Крстом светог Георгија – симболом ратничке храбрости. И даље је, међутим, наставио са испадима. Једном је пијан напао другог официра због чега је два месеца провео у затвору. После Фебруарске револуције 1917. године отишао је на Далеки Исток.
Будиста са мачем
Роман фон Унгерн за време Првог светског рата. Извор: Архив
Одлука да оде на исток није била случајна. Унгерн је био одушевљен азијском културом и пре тога је неколико пута посетио овај регион. Посебно се интересовао за тибетски будизам и живот Монгола, Бурјата и других азијских народа који живе у Русији и око ње. И ти људи су поштовали Унгерна, нарочито због његове јахачке вештине. То обострано поштовање и разумевање је добродошло Унгерну у његовим каснијим ратним авантурама у Монголији.
Барон је примио будизам, али, наравно, није примио његове принципе који одбацују насиље. Када је Владимир Лењин са бољшевицима узурпирао власт 1917. године, Унгерн је објавио да је лојалан породици Романов. У руском грађанском рату борио се у Сибиру заједно са осталим припадницима „белог покрета“ против „црвених“.
Монголска кампања
Када је 1921. године постало очигледно да ће „бели“ доживети пораз, јер је Црвена армија брзо напредовала, Унгерн је одлучио да напусти Русију, али не онако како су то учинили многи команданти „Беле армије“. Уместо да побегне у Европу, он је своју Азијску коњичку дивизију, састављену углавном од мештана добровољаца, претворио у герилску јединицу и прешао руско-монголску границу.
Монголија, почетак 20. века. Извр: Архив
У то време је Монголија била под кинеском окупацијом, а монголски духовни вођа Богд-кан живео је у кућном притвору у главном граду који се тада звао Урга, а данас се зове Улан Батор. Кинески гарнизон у Урги је имао око 7.000 војника, што значи да је био пет пута већи од Унгернове дивизије (1.400 људи), али је барон успео да отера Кинезе и заузме град. Убрзо затим је потпуно ослободио Монголију од кинеских трупа.
Последњи руски кан
Монголи су ковали Унгерна у звезде. Богд-кан је поново постао владар и доделио је Унгерну титулу кана – највише звање монголског војсковође. Барон је имао велику власт у Монголији. Монголи су га чак називали „бог рата“ због тога што је поразио окупатора.
Унгерн је вршио репресије, тј. наредио је да се убију хиљаде људи. Према руском историчару Сергеју Кузмину, по бароновом наређењу је од фебруара до августа 1921. године побијено око 850 људи. Био је суров и бруталан. Није презао ни од убијања сопствених сарадника и изрицања смртне казне чак и за ситне прекршаје.
Брачни пар у монголској народној ношњи, Монголија, 1920. Извор: Архив
Све му то ипак није било довољно. Планирао је да своју власт прошири и изван Монголије. По речима Станислава Хатунцева, његов план је био да крене у „крсташки рат против Запада као извора револуција, и да користећи снагу Азије успостави ’азијску’ културу и веру у читавој Евроазији и тако обнови пале монархије“.
Фаталан крај
Тај крсташки поход ипак није уродио плодом. Унгерн је у мају 1921. ушао у Совјетску Русију са 4.000 војника, надајући се да је народ у Сибиру незадовољан бољшевичком влашћу и да ће устати и придружити се његовој борби. То се није догодило, и баронове трупе су поражене. На крају су га његови људи сами предали Црвеној армији.
Унгерн је стрељан 1921. године у Новониколајевску (данас Новосибирск, 2.811 км источно од Москве). У званичним извештајима се наводи да је био потпуно миран на саслушању и на стрељању, баш као прави (мада не и типични) будиста.