– Министар привреде Горан Кнежевић упутио је јуче директору кипарске фирме Лиснарт холдинг лимитед, која је купила почетком априла фабрику шинских возила Гоша из Смедеревске Паланке, позив за хитан састанак на коме ће се разговарати о актуелној ситуацији у овој фабрици. „Сигуран сам да ће Ваша посета бити корисна и да ћемо разговором доћи до више могућности за решавање ситуације у Гоши“, рекао је министар у писму директору фирме Лиснарт Холдингс Лимитед, Елефтериу Кириакоу, који је јуче прослеђен медијима. Све то уз напомену да је „Министарство привреде у протеклом периоду у више наврата и на више начина, покушавало да ступи у контакт са власницима компаније која је власник Гоше“. Мада су у Министартсву изразили наду да би овај позив могао да допринесе бржем решавању ситуације у Гоши, у стварности то изгледа као „скидање са дневног реда“. Министарство привреде, које се последњих дана једино и интересовало донекле за случај радника Гоше који штрајкују већ пети месец због неисплаћених зарада, овог пута се није потрудило ни да се распита да ли је дирекор фирме које је купила Гошу од бившег власника ЖОС Трнаве – мушко или женско. Иако се очигледно ради о женској особи, Министарство позив упућује „Елефтерију“, али ако се и то њихово елементарно незнање стави по страни (мада може да буде само први знак колико је држава заиста забринута за Гошу) – остају многа питања у вези са Гошом на која нико из државе за ових пет месеци није одговорио, ни медијима, али, пре свега, ни радницима који чекају плате и прилику да наставе да раде. Зашто је држава чекала четири месеца да затражи састанак са новим власником? Зашто је допустила старом власнику да побегне из земље са дугом од четири милиона евра према држави и 1,8 милиона евра према радницима? Зашто је и како смела Пореска управа (или по чијој наредби) да дозволи страном инвеститору да не плати доприносе за раднике од децембра 2013. до данас? Како то да се позив шаље неком тамо директору, очигледно офшор фирме која има једног запосленог и никакве везе са шинским возилима, а не диже се прича на виши ниво? Уосталом, има ли држава намеру да кривично гони бившег власника због дугова које су оставили? На ово последње питање, између осталих, Данасу су у кабинету премијерке Ане Брнабић рекли да је то питање за Министарство привреде. Ћутање и пребацивање одговорности може бити знак само да држава неће кривично гонити бивше власнике Гоше, јер би пре тога требало саму себе да оптужи – кривица за пропаст фабрике у Смедеревској Паланци уколико се то деси (а делује да хоће) искључиво је на српским властима. У Министарству рада јуче нам нису одговорили ништа, али су пре неколико месеци када је штрајк почео, рекли како је инспекција утврдила неправилности у фабрици, те да не знају шта се десило даље и да ли су судови урадили свој посао. Донедавно министар рада Александар Вулин је, чим се појавила вест о продаји, рекао како „мора да види тај уговор“ којим је Лиснарт купио Гошу од ЖОС Трнаве? Да ли га је видео он или можда нови министар Зоран Ђорђевић ни то нисмо успели да сазнамо. Председник државе Александар Вучић је још као премијер посетио Гошу почетком априла и саопштио да ће им држава дати 60.000 динара једнократне помоћи и оверене књижице до септембра. Убеђен да је то доста од њега, више се није освртао на Гошу. Сада вероватно више није у његовој надлежности. Пребацивање одговорности се наставља, а у неколико наврата су се сви позивали на то да се ради о „приватној фирми“, те да није држава та која треба да се меша, заборављајући ваљда да је управо држава Србија та која је морала да казни послодавца који годинама не уплаћује доприносе за 350 радника фабрике. Држава је Гошу продала словачком инвеститору ЖОС Трнави јануара 2007. на аукцији за 1,7 милиона евра. Гоша је годинама пре него ће почети овај штрајк била редовни корисник државних фондова. У тексту који је наш лист објавио још 2010. види се да је преко Фонда за развој, Гоша током прве године приватизације добила нешто више од 91 милиона динара са роком отплате од пет година за измирење обавеза према ПИО и здравственом фонду, а 2008. дугорочну позајмицу од 80 милиона динара за обртна средства. Та пракса наставаљена је 2009, када је овој фабрици, преко Банке Интеза и Фолксбанке, одобрено око четири милиона евра субвенционисаних кредита. Те године је Гоша, користећи позицију ремонтне фирме која обавља послове за железницу, обезбедила буџетска средства за зараде запослених, а преко Фонда за развој обезбеђене су и две повољне краткорочне позајмице од око 1,2 милиона евра. То чување мира и инвеститора који је очигледно био недовољно заинтересован да направи било шта од фабрике која је некада била на и те како добром гласу, коначно је „пукло“ први пут 2012. Радници су штрајковали 100 дана, а онда је министар економије Млађан Динкић „средио“ посао са Железницама. Гоша је за тај посао узела паре од Фонда за развој, фактуре нису одобрене, фабрика није успела да скине обавезе према Фонду и резултат тога је да је Гоаша више од три године у блокади већој од 670 милиона динара. Радницима од децембра 2013. нису уплаћивани доприноси, ни оверене здравствене књижице, а у тренутку када је крајем марта штрајк почео, дуговало им се и до 20 зарада. Непријатна прошлост ЖОС Трнава је побегла из Србије продавши Лиснарту Гошу за 4,2 милиона евра, али како тај уговор нико није видео, као ни нове власнике, поставља се питање да ли је ЖОС Трнава самој себи продала Гошу коју нема намеру да спашава? То је уосталом Владимир Пор, власник ЖОС-а, и рекао када је продао Гошу. „Српски пројект је био неуспешан и продали смо га првом могућем заинтересованом. Судбина Гоше више није у рукама ЖОС Трнава. Жао нам је, али српско тржиште је за нас непријатна прошлост“, рекао је Пор за словачки лист Дeњик. Пише: Љиљана Буквић, Данас.рс www.srbijadanas.net/kako-je-drzava-unistila-gosu/
