Три „откачена” совјетска пројекта: Научна фантастика или фантастична наука?

Совјетским научницима није мањкало револуционарних идеја, али њихова реализација није била нимало лак посао. Под притиском Хладног рата многи потенцијални пројекти су реализовани (успешно или неуспешно) у покушају да се надјача непријатељ. Тај непријатељ су биле Сједињене Америчке Државе.

Поједини научни и војни програми совјетског периода још увек су у оптицају. Чак и најамбициозније идеје попут ласерског и звучног оружја сада постају стварност.

На срећу или несрећу, поједини изузетно ексцентрични пројекти су обустављени и од њих се заувек одустало. Као доказ „Руска реч“ наводи пар најекстремнијих пројеката које су совјетски научници заиста били спремни да реализују као додатни корак у тежи да држе непријатеља у сталном страху.

Радио-веза са мозгом

Бернард Кажински. Извор: Архив

Руски електроинжењер Бернард Кажински је 1923. године смислио ексцентричну концепцију „радио-мозга“, тј. трансформисања импулса мозга у сигнале који се могу преносити на велику даљину. Он је обишао Европу и Северну Америку држећи предавања на ову тему и ширећи идеју да су људска бића живе радио-станице које могу да емитуту и примају сигнале. На крају су совјетске власти пружиле подршку његовом пројекту.

Кажински је 1924. извршио прва тестирања у Москви. Циљ му је био да помоћу радио-таласа ниске фреквенције утиче на псе тако да они подигну конкретну књигу са гомиле и однесу је члановима комисије у суседној просторији. Експеримент је био успешан, али су касније пси престали да извршавају команде.

Тајне службе су сазнале за овај пројекат и заинтересовале се за идеју о вршењу утицаја на људски разум помоћу радио-таласа. Кажински је, према неким тврдњама, сам обуставио овај пројекат иако је веровао у њега, али су неки други нучници прихватили ову концепцију иако она никада није показала своју функционалност. Пројекат је на крају завршио у архивима зато што је био скуп и није напредовао.

„Борбене кртице“

„Борбена кртица”. Извор: Архив

Машина која копа подземне канале кроз земљу и стене није само плод маште писаца научне фантастике. На ту идеју су дошли и совјетски научници. Таква машина би могла уништавати непријатељске подземне објекте и инфраструктуру, и реметити непријатељске положаје.

Прва концепција овакве врсте појавила се у Москви почетком 20. века захваљујући инжењеру Петру Расказову, који, нажалост, није живео довољно дуго да види оваплоћење своје идеје. Убијен је 1904. године, а пројекат је поново заживео тек током 1930-их.

У различитим изворима се наводи да је совјетски инжењер Александар Требељевски дошао у посед неких немачких нацрта такозване „субтерине“ (тј. подземног самоходног апарата) и касније је уз подршку власти направио први прототип машине за бушење подземних ходника. „Субтерина“ је предвиђена за копање рудника, постављање каблова и геолошка истраживања. Међутим, рад на овом пројекту је годинама био обустављен јер су совјетске власти одлучиле да се усредсреде на друге иницијативе.

Помоћу „борбених кртица” Хрушчов планирао да дигне Америку у ваздух

Током 1960-их ову идеју је подржао лидер СССР-а Никата Хрушчов, тако да је она поново заживела, али као државна тајна, строже чувана чак и од совјетског нуклеарног пројекта. На Криму је направљена специјална фабрика за производњу подземних самоходних апарата.

Научници су смислили нову модификацију ове машине са многим изванредним могућностима и назвали је „борбена кртица“. Била је дугачка 35 метара и имала је нуклеарни погон. Развијала је максималну брзину од 7 км на час, а могла је носити 5 чланова посаде и највише 15 војника.

Прво тестирање је изведено 1964. на Уралу и било је изузетно успешно – машина је прошла кроз планину као нож кроз врео путер и уништила замишљени непријатељски бункер. Нажалост, у другом тестирању је нешто кренуло наопако – „кртица” је експлодирала и сви чланови посаде су изгинули. Узрок ове несреће је државна тајна, али је извесно да су сва даља тестирања одложена, а касније, када је Леонид Брежњев дошао на власт, пројекат је трајно обустављен. Брежњев је много већу пажњу посвећивао истраживању космоса.

Климатско оружје

Климатско оружје – реалност или не? Извор: Алексеј Бушкин, РИА Новости

Током шездесетих година 20. века многе земље су покушавале да разраде методе помоћу којих би могле утицати на климу и временске услове. Совјети су сматрали да би им могућност контролисања временских прилика донела огромну предност у односу на непријатеља, тако да су се и научници бавили том идејом.

Други разлог њиховог интересовања је и тај што су знали да САД раде на сличном пројекту. УН је 1977. године званично донела одлуку о забрани примене оружја које утиче на промену климе, али су САД и Совјетски Савез наставили са истраживањима и поставили су метеоролошке системе који, према неким изворима, могу да утичу на процесе у јоносфери (слој Земљине атмосфере који је јонизован усред сунчевог и космичког зрачења).

Током 1980-их је отворена Руска лабораторија за истраживање јоносфере под називом Мултифункционални систем СУРА. Тај систем је по много чему сличан америчком систему HAARP (High Frequency Active Auroral Research Program). У то време су људи који живе у близини приметили чудне пламенове на небу и црвене лопте које су се кретале кроз ваздух, али су поменути феномени објашњени ослобађањем плазме током радова у објектима лабораторије. Многи научници, међутим, сматрају да је цела прича о климатском оружју потпуно неоснована.

У Русији састављен списак најопаснијег оружја будућности