Да ли је пад последњег руског цара последица масонске завере?

Александар Керенски био је веома истакнут посланик руске Државне Думе, доњег дома парламента. Своју најпознатију изјаву дао је свега неколико дана пре Фебруарске револуције у Русији 1917:

„Историјски задатак руског народа је да сместа сруши средњовековни режим. Постоји само један пут борбе против оних који крше законе, а то је њихово физичко уништење“. Ове речи изговорио је мање од две недеље пре свог политичког уздизања. Шокирана оним шта је Керенски рекао, царица Александра Фјодоровна тражила је да буде обешен. Међутим точак судбине се брзо окренуо, а њен живот и животи њених најближих ускоро су постали веома зависни од Керенског. 

Алекдандар Керенски изабран је у Думу 1912. године испред Социјалистичке револуционарне партије. Након што је постао посланик, Керенски приступа Масонском друштву, што је међу парламентарцима тог времена било веома популарно. Постао је генерални секретар Врховног савета Великог Оријента руског народа, веома утицајне масонске ложе, која је обједињавала много утицајних политичких фигура, од којих су велики део представљали депутати Думе. Због свега овога, и његових тешких речи упућених на рачун цара и царске власти, Керенски је сумњичен за учешће у масонској завери за рушење монархије и ликвидацију царске породице.

Керенски и устанак против цара

Могућа масонска завера, као главни покретач догађаја из фебруара 1917, представљала је веома популарну теорију која коришћена да објасни разлоге брзог урушавања царскe власти. Дуго времена кроз научна истраживања провлачила се теза о масонском утицају на Фебруарску револуцију. Према историчару и сараднику Руског института стратешких студија (РИСИ) Петру Муљтатулију, улога Керенског у догађајима из 1917, била је веома значајна због његових масонских веза у Русији и иностранству. 

Масона Керенског оптужују и за организовање побуне генерала. Извор: РИА Новости

Током фебурара 1917, Керенски је одиграо значајну улогу у збацивању цара и изгласавању те одлуке у Думи. Он је такође поздравио трупе које су се заклеле на верност привременој влади, а био је и против идеје да велики кнез Михаил, брат цара Николаја, дође на руски престо.

Керенски је такође био једина особа која је имала утицај у телима која су након Фебруарске револуције учествовала у подели власти: Привременом комитету Државне Думе (који Керенског лансира у владу) и Петроградском совјету радника и војника. Муљтатули тврди да су на активности Керенског значајан утицај имали масони, укључујући на његов избор за министра правде, односно касније у јулу 1917. за премијера. Преко Керенског масонско братство је одржавало и ширило свој утицај.  

Керенски и хапшење Николаја Другог

Муљтатули наводи да је Керенски био кључна политичка фигура одговорна за хапшење цара и његове супруге, након преврата у Петрограду, као и да их је управо он спречио да напусте Русију. Међутим, на њихов останак у Русији утицали су такође француски и британски амбасадори.

„Одлука да се ухапси царска породица донета је под јаким спољним притиском“, цитира Муљтатули Павла Миљукова, другу важну фигуру Фебруарске револуције, који је у привременој револуционарној влади обављао дужност министра иностраних послова. Миљуков такође тврди да је британски амбасадор Џорџ Буханан имао огроман утицај на Керенског.

Цар Николај Други (1968-1918) чита акт абдикације гласницима Керенског у свом личном вагону у Царском Селу. Илустрација догађаја од 15. марта 1917 Извор: Getty Images

Постоје становишта да Британија није желела да прихвати да цар остане на слободи, због његових симпатија према Немцима испољених средином Првог светског рата. Због тога су дипломате притискале нове руске власти да нешто ураде са царем Николајем. Керенски је сам изјавио да је био принуђен да царску породицу задржи у земљи, јер Британија није желела да га прихвати. Као министар правде Керенски је непосредно надгледао ситуацију са царском породицом, од марта до јула.   

Пребацивање цара у Сибир

Ако је улога Керенског у рушењу монархије није баш јасна, исто се не би могло рећи за његов лични печат на трагичну судбину царске породице. Када је у јулу постао премијер, Керенски је Романове из Царског Села преселио у сибирски град Тобољск, правдајући тај чин да више нису у стању да им гарантују безбедност у близини Москве.  

Почетком јула, у Петрограду се буне незадовољни војници и морнари, носе се бољшевички транспаренти. Влада је одлучила да угуши овај покрет, а сам Керенски је био уверен да би цар био убијен већ 1917, да није пресељен у Сибир. 

Једна од последњих фотографија Цара Николаја, Јекатаринбург, јул 1918./ Global Look Press

Керенски је у својим мемоарима тврдио да иако је одлуку у пребацивању у Сибир донео министарски кабинет, Тобољск је представљао његов избор. Његова удаљеност, „није нам допуштала да бринемо о неким спонтаним инцидентима“, навео је такође Керенски. Крајем августа царска породица стиже у Тобољск, ту се смешта у кући бившег гувернера. Тамо остају до 1918, када су пребачени у Јекатеринбург, где су брутално убијени 17. јула. 

Aлександар Керенски умро је у Њу Јорку 1970. године. Прво је руска, а потом и Српска православна црква одбила захтев породице да Керенског у сахрани складу са православним обичајима. На крају је Керенски покопан у Лондону, на гробљу које не припада ниједној верској конфесији.