„Црн као Азеф“: Најомраженији двоструки агент у руској историји

Партију социјалиста-револуционара (СР) 1908. године је потресао скандал. Тада је то била једна од водећих револуционарних снага у Русији која је извршила на десетине дрских терористичких напада на високе званичнике царске Русије.

Познати изадавач Владимир Бурцев тврдио је да је вођа партијске Борбене организације (иначе познат по храбрости и планирању атентата) заправо био агент тајне полиције. Међутим, у почетку нико у партији није веровао Бурцеву, јер је осумњичен Јевно Азеф, а он је био легенда међу револуционарима. Азеф је планирао и спровео најуспешније операције у историји ове партије – убиства министра унутрашњих послова Вјачеслава фон Плевеа и губернатора Москве, великог кнеза Сергеја Александровича (ујака цара Николаја II).

Тврдња да Азеф ради за државу тада је изгледала као што би данас изгледала тврдња да вођа терористичке организације „Исламска држава“ Абу Бакр ел Багдади ради за америчку обавештајну службу (нико не би веровао да је то могуће). „Ви сте ужасан човек, ви клевећете јунака“, рекао је Бурцеву један од вођа СР током интерне истраге. Међутим, Бурцев је био у праву. Азеф је заиста радио за полицију од самог почетка своје терористичке каријере. Али он није „вукао за нос“ само револуционаре, него је исто тако обмањивао и руске власти. Он је заправо био лојалан искључиво самоме себи и новцу.

Млади шпијун

Азеф је имао 23 године када је 1892. написао писмо руској полицији са предлогом да га приме као шпијуна. У то време је он живео у Немачкој и студирао на Технолошком институту у Карлсруеу. Азеф је одрастао у сиромашној јеврејској породици близу Гродна (тада Руска империја, а данас Белорусија). Историчари сматрају да је после једне крађе морао да пребегне из Русије у Немачку.

Млади Азеф. Извор: Архив

Јевно је често био у контакту са руским студентима који су живели у Карлсруеу и били револуционарно настројени, а пошто му је био потребан новац, одлучио је да заради на продаји информација.

Одељење за чување јавне безбедности и реда („Охрана”) са задовољством је прихватило младог ентузијасту. Азефови претпостављени су га оценили као талентованог и педантног агента. „Од свега на свету ме највише плаши мисао да ћу остати без ваших услуга“, написао му је један од претпостављених.

После шест година потказивања студената са којима се дружио и информисања „Охране” о ширењу илегалне литературе и везама између руских и немачких социјалиста, Азеф се вратио у Русију где је наставио да ради као тајни агент.

Двострука игра

Успешно се инфилтрирао у СР и, штавише, после неколико година је стао на чело Борбене организације – најтајније структуре у овој партији. Борбена организација је вршила нападе на високе царске званичнике. Партија социјалиста-револуционара је веровала да је то најбољи начин за изазивање сукоба између владиних снага и народних маса, а самим тим и револуције.

Нико у „Охрани” није знао какав је прави Азефов статус у партији. Начелници полиције су били уверени да је он обичан члан. То је омогућило провокатору да започне своју сопствену игру. Као шеф Борбеног одељења он је припремио велики број терористичких напада, а полицију је благовремено информисао само о појединим случајевима.

Владимир Бурцев. Извор: Народна библиотека Француске

Власти су, разуме се, спречиле атентате које је Азеф најавио, али су сви остали били успешно извршени, укључујући и убиство Фон Плевеа (1904) и великог кнеза Сергеја Александровича (1905). Са друге стране, Азеф је безобзирно одавао полицији своје другове револуционаре, посебно оне који су му били ривали у партији.

Рихард Зорге: Шпијун који је Хитлеру запржио чорбу

То је довело Азефа у врло необичну ситуацију. И партија и полиција су му безрезервно веровали. Револуционари нису могли замислити да је човек који је планирао две најуспешније партијске операције био тајни полицијски агент. Са друге стране, шефови „Охране” су га похвалили за то што је спречио неколико терористичких напада и помогао у хапшењу многих опасних криминалаца. Двоструки агент је то користио и као некакав луткар вукао конце контролишући обе стране у конфликту.

Агент провокатор против „Шерлока Холмса“

Владимир Бурцев, издавач близак револуционарима, готово случајно је сазнао за Азефов тајни живот. Он се 1906. године састао са бившим функционером „Охране” који му је рекао да је један од лидера СР највишег ранга радио за државу. После детаљне анализе Бурцев је посумњао на Азефа, и касније је због тога добио надимак „Шерлок Холмс руске Револуције“.

Издавач је пронашао једног од бивших Азефових шефова, некадашњег начелника полиције Алексеја Лопухина, и питао га: „Да ли је Азеф ваш агент?“ Уједно му је набројао све што је Азеф урадио као шеф Борбене организације (са чиме Лопухин није био упознат). Шокирани Лопухин је закључио да је боље рећи истину о човеку који је издао обе стране, и зато је одговорио: „Да“.

Ужасна истина

Лопухиново сведочење је било од кључног значаја током интерне истраге коју је спровела партија СР, и то је помогло Бурцеву да докаже да је легендарни „Иван“ (Азефов псеудоним) био провокатор кога је плаћала држава. Партија је била упропашћена. Азефова издаја је пољуљала веру у револуционарну борбу. „Изгубили смо право да будемо наивни. Испоставило се да је човек коме смо веровали преварант и издајник, који је оскрнавио све што је за нас било светиња“, писао је Владимир Зензинов.

Дубина Азефове преваре је депресивно деловала на многе људе у Руској империји, без обзира да ли су подржавали власт или револуционаре. Његово име је затим деценијама било симбол издаје и зла. На пример, Владимир Мајаковски је у својој поеми „Облак у панталонама“ (1915), описао таму мрачне ноћи без звезда и рекао да је она „црна као Азеф“. Марк Алданов, који је написао чланак о Азефу, рекао је да је овај био „нешто између човека и питона“.

Азефово бекство

Цела Русија је проклињала Азефа, тако да је он брже-боље напустио земљу и побегао у Немачку где је готово целу деценију живео као успешан буржуј под именом Александар Неумајер.

Пронаћи и ликвидирати: Три мрска совјетска непријатеља на нишану КГБ-а

Када је избио Први светски рат Азеф је запао у велике проблеме. Немачка влада га је интернирала као странца који ради за непријатеља. Јевно Азеф је две године (1915-1917) провео у затвору. Умро је од инсуфицијенције бубрега пола године након што је пуштен. На надгробној плочи у Берлину није му написано име, него само број.