Москва – Када су руског председника Владимира Путина недавно питали колико дуго ће потрајати украјинска криза, одговорио је да не зна. „То зависи од људи који тамо живе. Колико дуго ће они имати стрпљења и толеранције, али надам се мирном разрешењу конфликта, без крвопролића“, одговорио је Путин. По Путину, како преноси ТАСС, непријатељски односи с првим и најважнијим суседом више су наштетили Украјини него Русији, друштвени бруто производ последњих година је у паду, а економска активност своди се на пољопривреду. Како је додао, Украјина откад је потписала низ споразума са ЕУ, смањила је опсег трговинске размене не само са Русијом него и са ЕУ. „И Украјинци и Руси су познато стрпљив народ, чекаћемо верујући да ће односи две земаље опет бити нормализовани“, рекао је Путин. Украјинска криза највећа је темпирана бомба у односима Москве са једна и ЕУ и НАТО блока са друге стране. Ако би се бирало место где ће евентуално почети тотални рат, или сукоб судњег дана, онда је то пре свих украјинско-руска граница уз доњецко-лугањски појас, који се одметнуо од украјинске власти, затим полуострво Крим који су Руси преузели на шта је Запад реаговао вишеструким санкцијама. Могући напад Смена на челу Беле куће избором Доналда Трампа није донела готово никакве промене у том делу света. Напетост не опада док руски аналитичари упозоравају на могући напад већ овог лета. По њима, одмеравање са НАТО пактом на балтичким границама служи само за скретање пажње од ситуације на југу, у руском трбуху, на неколико стотина километара од Москве. Док на Балтику НАТО има неколико хиљада војника, Украјина је неформално већ постала најистуренија НАТО испостава иако формално није чланица и неће то задуго бити. У таквој атмосфери нема назнака да би се сукоб мирно решио, иако постоји утврђени оквир, а то су споразуми из Минска којима су гаранти Немачка, Француска и управо Русија. Један занимљив детаљ од пре неколико дана показује ниво (не)поверења и то на највишем нивоу. Кад је Владимир Путин одлетео на „историјски“ састанак са Доналдом Трампом у Хамбург, где се тих дана одржавао самит земаља Г-20, његов авион је изабрао необичну, заобилазну руту лета. Председнички Иљушин 96, један од четири таква у председничкој флоти, заобишао је Пољску и балтичке државе и право са руске територије на путу за Хамбург летео преко Балтичког мора. Зашто је председнички авион изабрао заобилазну руту, службено није објашњено, па се једино могло нагађати како је недавни инцидент док је у ваздуху на путу за Калињинград био Путинов министар обране Сергеј Шојгу, а пресрео га пољски Ф-16, натерао планере из Кремља да свога шефа пошаљу сигурнијом обилазном рутом. Иако је његов авион опремљен најсавременијим средствима за ометање пројектила, ипак је реч о релативно спорој „дебелој гуски“ чије би обарање за супериорног ловца пресретача било једноставан задатак у тренутку док лети туђим ваздушним простором без пратње и заштите руских ловаца. Руски потпис Без обзира на предстојећи сусрет команда у Москви изабрала је ваздушни простора над међународним водама пре него пољски ваздушни простор. Из Варшаве ионако поновно иде кампања за доказивање да су Руси заправо оборили Ту-154 с председником и пола главних сарадника 2010. године, при слетању у Смоленск. На украјинској црној земљи две војске се гледају преко нишана. Украјинске националне снаге уз НАТО надзор формално ратују с побуњеницима у Донбасу, однос снага је вишеструко у њихову корист, а и даље расте, али нико не зна што је с оне стране руске границе. Зна се да заповедништво и контрола у источној Украјини припадају руским обрамбеним снагама и нико не сумња да ће у тренутку кад украјинска војска крене у коначни обрачун са побуњеницима, ући право у конфликт са руском војском. Иако Москва стално демантује да има војнике у Донбасу, постоји потпис који непогрешиво указује на аутора. Већина покушаја украјинских снага да разбију побуњенике засад је завршила неславно у тешким поразима. Проруски побуњеници су им успешно обарали летјелице, жестоко и прецизно тукли топовима, а показали су се и мајсторима радио-електронског рата. Све то су назнаке технолошки значајно обновљене руске војске, а не локалних побуњеника против централне власти од којих се може очекивати да добро рукују калашњиковима и старим ЗИС-овима од 76 милиметара. Није први пут да Украјина покушава да пређе на другу страну. Још 2003. године тадашњи председник Леонид Кучма прогласио је чланство у НАТО стратешким планом, али је тај бивши советски кадар брзо и одустао. Виктор Јушченко, којега је на власт довела наранчаста револуција, такође је радио на истом циљу, али без превише успеха. Његов наследник Виктор Јанукович одбио је план и заложио се за несврставање земље, али 2014. године након Мајданског пуча живу главу спасио је захваљујући Путину. Из Украјине су га хеликоптерима извукле руске специјалне снаге и одвезле га на сигурно у руско склониште. Цена приближавања Западу Виктор Порошенко је јасно ставио до знања да Украјину искључиво види у ЕУ и НАТО-у. Овога пута медвеђе руско стрпљење могло би се показати неисплативим. Украјина можда економски не стоји као у време сарадње са Русијом. Пропали су повољни суседски трговински односи, до 2019. године неће бити кључни транзит за транспорт гаса према тржишту ЕУ, али тешко је поверовати да ће водеће земље Европе допустити да се Украјинци још једанпут окрену за 180 степени и врате мајчици Русији. То што земља економски лоше стоји најмањи је разлог одустајања од пројекта Украјина у ЕУ и НАТО. Ниједна од источноевропских земаља еконосмки није лако преживела приближавање западном свету. Већина је то платила пропашћу својих традиционалних индустријских грана. Процес свеједно тече, иако се понекад кају и локални актери из првог реда. „Кад се сетим што смо све прошли, више не знам је ли нама уопште требала револуција. Имамо ли од тога данас икакве користи“, рекао је у интервјуу пре десет година дугогодишњи пољски председник Лешло Валес, који је покренуо демократске процесе у земљи. Има и оправдања за политичара који је од радника у бродоградилишту постао почасни доктор бројних америчких универзитета. У то време, наиме, неко моћан се намерио да затвори његово матично бродоградилиште, па је био огорчен. Веројатно се у себи није могао помирити с том чињеницом, пише „Јутарњи“. Европска унија уз амерички надзор свакако неће дозволити да улагање у Украјину пропадне због руско-украјинске стрпљивости. Милијарде долара упуцане су у пројекат ширења. Према бившој америчкој државној потсекретарки Вицторији Ноланд око пет милијарди утрошено је на припреме украјинских политичких кругова за револуцију. Изведена је у тихом партнерству с Немачком. Колико тренутачно иде новца у одржавање украјинског погона није познато, али не треба сумњати да се стално убризгавају милијарде. ЕУ је зато либерализовала режим са Украјином, па тако однедавно Украјинцима не требају визе за путовања на територије Уније. Војне вежбе Војна сарадња ЕУ и НАТО блока уочљивија је од цивилне. Што на украјинском тлу, што на Црном мору стално се одржавају војне вежбе уз учествовање земаља чланица. Вежба се на копну уз тачке додира са Кримом, на мору пред обалама Крима, или у Румунији, главној америчкој бази у том подручју. Јасно је да свака од тих вежби на ноге подиже и Путинове војне одговоре са друге стране тако да напетости не мањка. Украјински извори негирају НАТО снаге на својој територији, али у то се верује колико и у тврдње да Русија нема војнике у Доњецку. Мали директно а мало преко посредника, на терену се два најмоћнија снагатора гледају кроз нишане и та је ситуација далеко опаснија од оне хладноратовске кад су постојале тампон зоне, понегде и од пар хиљада километара. Занимљива процена стања недавно се могла прочитати на једном од руских портала. Један од аналитичара проценио је да је Запад притиснуто Русију са свих страна, а то се последњи пут догађало 1940. и 1941. године, кад је Хитлер припремао напад на Стаљинову Русију. Кад се провере карте распореда војске, додао је, то изгледа идентично. Ствари су далеко одмакле за повратак иако је и у западном медијском простору све више упозорења да улазак војском у руску сферу утицаја не доноси ништа добро НАТО савезу. Није Украјина Црна Гора са две хиљаде војника чије учлањење у НАТО никоме превише није наштетио, јер је мала и безначајна. Велика земља у руском трбуху је већ опасна игра ватром, написао је Даг Бандоу прошле недеље у Форбесу. www.vaseljenska.com/vesti/tihi-rat-rusije-nato-vojinici-se-gledaju-preko-nisana/
