ЈАЊА ГАЋЕША Шта ће нас одржати у животу у овим немогућим условима, него вера у Васкрсење. Зато сада и на то кидишу Једном сам написала да нама на Косову и Метохији не треба Видовдан да би видели где смо били, где смо тренутно и где (не)ћемо бити у скоријој будућности. Све нам је јасно још одавно, али сваки Видовдан нам открије још нешто. У две смо се ствари ове године уверили. Прво, да је централна манифестација обележавања годишњице Боја на Косову и дефинитивно измештена са Газиместана, односно са Косова и Метохије. Друго, сада све везано за поменутку битку треба сврстати не само у категорију мита, него више некакве народне измишљотине. Тако се дугогодишња жеља западних политичара пренела и на београдске. Једноставно је, пошто Србији пут у Европску унију нема алтернативу, ту моду и она мора да прати. Какав год пазар у Бриселу направили, нове генерације требало би да стасавају уз нове приче, а једна од њих сигурно неће бити о томе колико и зашто Србину толико значи Косово. У дефиницији мита између осталог пише да је он – за уметнике и писце – идеално огледало људског живота. Далеко сам ја и од једног и од другог, али могу да испричам две приче. На имању породице Славковић из Призрена, које се налази у Мушникову, Назмија Рама из поменутог села посадио је малине. Славковићима је рођак јавио да им је башта опет узурпирана, али су и сами отишли да се увере у оно што су чули. „Пре неколико година, када је ограђивао имање, поручили смо му да то не ради, да ми то не намеравамо да продамо, али он не хаје. Класичан узурпатор који се понаша као газда. Рама је у близини направио кућу, али у њој нико не живи. Сада се шири около тако што отима српска имања”, причају Славковићи. Овој породици је узуприрана и кућа у Призрену. У њој већ скоро 18 година живи албанска породица. БЕС КОЈИ ТИЊА ВЕЋ ГОДИНАМА Средином јуна, споразум о телекомуникацијама постигнут у оквиру бриселских преговора је у потпуности заживео, јер смо добили рачуне урачунате у еврима. „Прича се да ћемо моћи рачуне да плаћамо у пошти, као до сада. Кад ли ће то да буде?”, пита човек док чекамо у реду испред НЛБ банке у Грачаници да платимо нове рачуне. „Када се ослободи, тада ћемо моћи да плаћамо рачуне у пошти, или кад и њу предају Шиптарима. До тада има да чекамо испред ових врата као осуђеници, и ја, и ти, и сви ови људи”, добио је одговор од човека који је био иза њега у реду. На хиљаде људи је у овом тренутку упућено на два шалтера поменуте банке да измири своје обавезе према МТС д.о.о., која је ћерка фирма Телекома на Косову и Метохији. Шалтери које помињем обављају и друге послове са клијентима, нису намењени само за наплату рачуна. Нервоза коју показује народ док сатима чека у реду да плати рачун за телефон је невероватна, и ту се види сав бес који у људима тиња већ годинама. Посебно су бесни људи који су са Телекомом имали уредно потписане уговоре као постпејд корисници услуга. Потписали су уговоре у динарима, сада су им рачуни у еврима. Потписали су рачуне са једном фирмом, а она их је без њихове сагласности пребацила у другу. Још им за регистрацију броја траже такозвану косовску личну карту. Исто је и са уговорима за интернет. Ишли су да се жале у представништво – сада већ бившег – Телекома претећи да ће да их туже, јер су прекршили уговор који су потписали. Одговорено им је да имају право да се буне, да могу да попуне Приговор – тако се зове образац – и напишу своје мишљење, али и да њих нико ништа није питао и да они ништа не знају. Парцела од непуна три ара која се налази поред реке Славковићима је служила као башта на којој су узгајали поврће, али је идеална за градњу викендице јер се налази подно Шар-планине у делу под називом Паничово, где је природа изузетне лепоте. То је оно што су и планирали да ураде, да их нису протерали. Зато Славковићи не желе да продају ни стопу овог имања. Кажу да тако нешто не долази у обзир и решили су да правду истерају правним путем. Узурпатор њиховог имања прича како је то његово и како је он једини купац, односно да неће никоме да дозволи да то купи. „Ако некада полудимо па одлучимо да продамо то имање, Назмија Рама је једини човек на планети који то имање неће моћи да купи. Њему га никада нећемо продати”, поручују Славковићи. УВЕК КИДИШУ ОКО ВИДОВДАНА Већина Срба и даље нема сигнал мобилне телефоније, и, како ствари стоје, неће га ни имати. Од пре два месеца у готово свим српским срединама на централном Косову функционише МТС сигнал за фиксну телефонију (без сигнала су остали 1999. године када је НАТО бомбардовао пошту у Приштини). Многи већ размишљају да откажу бројеве јер треба да издвоје један дан да дођу до Грачанице, замене динаре у евро, чекају у реду да плате рачун уз провизију која је сада три пута већа. Да могу да плате рачуне у једној од пословница државне поште, које су им или у селу где живе, или много ближе од Грачанице, гужве не би било, али она функционише у систему државе Србије, поменута ћерка у систему „државе Косово”. „Не питајте за гужву, ни како сам. Долазе нам људи и из Новог Брда. Још 10 шалтера да имамо, било би мало, колико је народа”, рекао је шалтерски радник једној госпођи која је прокоментарисала гужву речима: „Бруку су нам направили са овим договором о телекомуникацијама”. У случају породице Славковић посебну тежину има чињеница да Назмија Рама прима пензију државе Србије, док на Космету отима српску земљу. Пријављен је у Младеновцу, и на тај начин ужива сва права као њен грађанин, па се Славковићу питају шта је са њиховим правима док попут осталих обесправљених Срба чекају у реду да плате телефонски рачун или да добију визу са пасошем Координационе управе. (Назмија Рама има безвизни пасош.) Тај пасош ни Шиптари више не признају, па на прелазима праве проблем оним Србима који немају такозвана косовска документа, а покажу тај пасош. Не признају нам ни личне карте издате у измештеним полицијским управама.Чекамо да на прелазу добијемо пробне таблице, јер са „РКС” таблицама не можемо у остатак Србије. Плаћамо најскупљу струју у Европи и стрепимо да један дан не закаснимо са плаћањем рачуна, јер нас одмах искључују и тако даље. Све је то скувано у Бриселу – свако право које остваримо на нос нам изађе. Нисмо то само једном преживели, то траје сваког месеца, сваки пут кад кренемо на пут – тортура без прекида. У овој нашој димензији то је мит. Мит који се пласира не само јавности у остатку Србије већ свима који су чули за преговоре у Бриселу, који Србима на Косову доносе бољи живот. Зар Европа, заједно са Америком, својим становницима није причала мит о обесправљеним Албанцима на Косову, правдајући тако бомбардовање суверене земље без одлуке Савета безбедности, да не помињем Сирију, Либију, Ирак. Наравно да ће им таквима сметати Косовски завет и Косовско опредељење. Вредности на којима они почивају далеко су милионима светлосних година од њихове покварене политике. Вера у Христа није мит, а то је за нас Србе Косовски бој. На тој вери у Васкрсење су Срби вековима градили свој национални идентитет. Срби на Косову и Метохији већ 18 година живе под окупацијом НАТО. За нас и нема неке велике разлике ко је окупатор: Турци, Немци, НАТО – слободе и правде ни онда, ни сада. Шта ће нас одржати у животу у овим немогућим условима – у трулом светском поретку – него вера у Васкрсење. Зато сада и на то кидишу, и то намерно око Видовдана. www.standard.rs/politika/38187-писмо-са-косова-или-мит-и-рачуни-за-телефон
