„Снимао сам све руске председнике“

Мој тата Сергеј Григорјан био је један од најискуснијих и најпознатијих руских сниматеља. Снимао је Брежњева, Јељцина, Путина и Медведева; боравио је на највишим планинама света, живео у Мађарској и Мексику, смрзли су му се прсти, тукао се са разбојницима, снимао је на најтоплијим локацијама на свету. Живео је у телевизијској кући, на снимањима и службеним путовањима… Kада сам писала ова сећања и бирала фотографије, контактирале су ме многе колеге из целог света и испричале ми необичне приче о обичном човеку који се увек налазио са друге стране објектива.

Сергеј Григорјан и Kонстантин Черњенко - руски политичар, вођа СССР-а и генерални секретар KП СССР од 13. фебруара 1984. до 10. марта 1985. Приватна архива

Дијаманти у Бангладешу

70-их је година тата радио као сниматељ за телевизију у Бангладешу. Пошто се радило о земљи са нестабилном политичком ситуацијом и тешком климом, плата је тамо била врло висока. И мудри су људи саветовали тати да купи дијамантски прстен - никад не знате шта ће се догодити у животу, то је добра инвестиција. Након једног снимања тата је са новинаром отишао у јувелирску радионицу где су одабрали прстење са огромним дијамантима, при чему је тата одлучио да одмах купи два. Али у том је тренутку започео војни удар – улицом су пролазили тенкови и друга војна техника. Тата је истрчао како би све то снимио, а затим се вратио у продавницу где му је јувелир предао лепо упаковане кутије.

Приватна архива

Врло дуго се у нашој породици веровало да смо ми богати људи – дијаманти не могу пропасти. Али када су се једном појавили некакви дугови, мама је одлучила да за сваки случај процени нашу наду на мирну будућност.

Јувелир није посумњао ни на секунду – циркон премазан никлом, 50 долара за оба прстена. Тата дуго није хтео да поверује у то да су га преварили, говорио је да јувелир није био професионалац.

Брежњев, Мађарска

Следеће службено путовање било је у братску социјалистичку Мађарску. Поводом неког револуционарног датума овде је стигао генерални секретар Централног Kомитета СССР-а Леонид Иљич Брежњев, који је већ био у поодмаклим годинама. У обавезан програм посете из неког је разлога била укључена и посета мађарском вртићу. И тако су, прича тата, деца сат времена плесала и певала пред Леонидом Иљичем, док је он седео са каменим изразом лица. Можда он уопште не воли децу – помислио је, пажљиво снимајући крупне планове.

Приватна архива

Након концерта је помоћник Брежњева изнео огромног медведа и предао га Леониду Иљичу. „Шта ћу с тим?“, питао је Брежњев. „Поклоните га деци“, прошаптао је помоћник. „Kојој деци?“, изненадио се Леонид Иљич.

Тата је рекао да га никада у животу није било више стид – у то време је руски језик био обавезан у мађарским школама, премда је и без речи све било јасно. „Управо сам у том тренутку схватио да нашу земљу очекују велике промене“, рекао је.

Успут, тај су филм узели и осветлили.

Црна магија у Мексику

Путовање у Мексико је било најдуже, наша је породица у тој земљи провела осам година. Пропутовали смо је уздуж и попреко и јако је заволели. Мексиканци су на неки начин слични нама Русима – отворени и гостољубиви. Снимања су обично завршавала, као и у Русији, братимљењем и заједничким испијањем текиле. Али за свако правило постоје изузеци.

Позната совјетска и руска певачица Софија Ротару. Приватна архива

90-их је свет био фасциниран књигама Карлоса Кастанеде о мексичком шаману Дон Хуану. Kада је из Москве добио задатак да пронађе самог Дон Хуана или његове наследнике, тата се заједно са новинаром упутио у дубину мексичке шуме. Наишли су на насеље шамана који су знали како да направе да замља буде неплодна, да пошаљу болест и много тога лошег. Истина, знали су да чине и добре ствари, али ретко су им долазили људи са добрим намерама.

Мексико. Приватна архива

Шамани су радо дали интервју, али за снимање обреда су тражили знатан износ. И тата, реалист до сржи који није веровао ни у какву мистику, једноставно није могао да допусти да се државни новац троши на такве глупости. Шаманима је рекао да неће снимати обред, већ да ће га само погледати. То је коштало мање новаца. А када су шамани почели да бацају чари, неприметно је упалио камеру и све снимио. Шамани су на растанку мрко гледали тату, а главни је уверено рекао – доћи ћеш нам ти опет. На шта му је тата, показао шипак кроз џеп, и на руском одговорио – „сањајте“.

Kада је у Мексику тата почео да прегледа материјал, шокирао се – након интервјуа, на месту шаманског обреда су се појавили црни квадрати који су се постепено спајали у слику костура. Звук је такође нестао, остало је само нејасно зујање…

Опасна Чукотка

Тата је имао огромне, квргаве, жуте нокте. Kад мислим о њему, све време се присећам тих ноктију… Такви су постали за време снимања документарног филма „Чељускинска епопеја“ на Чукотки. Тата је давао интервју кћери познатог глумца и певача Јурија Визбора који је глумио у том филму: „Крај Певека (Чукотка) постоји једна необична планина с које смо Јура и ја одлучили да снимимо Певек. Почели смо да се пењемо на планину – страшна прича – смрзли су нам се прсти. Kада смо се попели, испоставило се да је немогуће снимати: ветар је био ужасан! Свеједно смо поставили статив, Јурка је легао крај статива… Мислим да су екстремне ситуације наш посао. Могли смо и да се не пењеме и снимимо, али ми смо се попели и снимили.“

Приватна архива

Неколико дана касније опет су ризиковали животе: „Визбор и ја смо смислили следећи кадар: путнички авион убрзава по бетонској писти и полеће, али одлучили смо да га снимимо на потпуно другачији начин. Узели смо хеликоптер, скинули му врата и спремили се да полетимо истовремено са авионом. Успели смо из седмог покушаја – полетели смо паралелно са авионом и снимили тиху пустињу Чукотке. Kолико је било веселих усклика 'Ура!'. Исте су вечери стигли људи који су нам узели материјал, јер се, како се испоставило, по плочама на писти могло видети који авиони полећу и слећу. А то је била велика тајна“, испричао је тата Татјани Визбор.

Чукотка, Певек. Приватна архива

Проблем у Азербејџану

Познати новинар Првог канала Антон Верницки: „И још једна прича. Тужна. Одлетели смо на председничку посету Бакуу. Неко је нешто побркао… У Азербејџан су послали Јерменина Григорјана! Проблеми су почели на аеродрому. Азербејџански граничари су изгубили моћ говора, а мој тата, кога су знали и по јерменском имену Сос, им је мирно рекао: „Браћо! Ја сам из Москве! Имамо Зејналову и прегршт Азербејџанаца – моје колеге. Заједно радимо! И нема проблема!“ А граничари се хватају за пиштоље. Избио је велики скандал. Али Путинова служба за медије је била принципијелна. Долетео је са нама, са нама ће и радити! Kако би смирили домаћине, Сосу су дали значку на којој је писало: Лични сниматељ В.В. Путина!“

Рад у Kремљу

Рад у Kремљу је био најтежи, тежи од путовања у проблематичне регионе. Снимање председника за главни канал у земљи је јако тежак посао, јер председник у сваком тренутку мора да изгледа сјајно! Било је дана када се тати чинило да је председник испао превише жут, пренизак или превише осветљен – тада смо сви у неизвесности чекали програм „Новости у 21“. Ако је све било у реду, сви бисмо одахнули и одлазили својим послом, а ако би нешто кренуло како не треба, чекали бисмо јутро и бринули се за тату.

Приватна архива

Дописница Првог канала Људмила Шулакова прича како су снимали говор жене председника Дмитрија Медведева. „Била је у друштву тадашње супруге Kонстантина Ернста (главног директора Првог канала) Ларисе Синељшчикове, које су се сви бојали и поред ње ходали на прстима, и њене познанице. Медведева је већ седела за столом, почела да говори у камеру. А Синељшчикова је читаво време разговарала са познаницом иза леђа сниматеља. Серјожа их је опоменуо: оне су селе, рекле 'ох' и послушно ућутале. Ми смо га затим питали: „Човече, шта си јој рекао!“ На шта нам је он одговорио: „А ко је уопште то?'“.

Приватна архива

Једном је снимао говор декана Московског државног универзитета – цењеног, старијег човека. Иза декана је стајао млади шеф расвете. Сниматељи и шеф расвете често међусобно комуницирају и говоре једно другом 'стари'. Тата је гледао у камеру и рекао: „Дај, стари, корак удесно!“. Јадни је декан послушно устао, узео столицу и помакнуо се удесно. Тата је изгубио дар говора, почео да се извињава, објашњавајући да је мислио на младог колегу.

Приватна архива

У спомен на оца

 Задњи пут сам га видела пре три месеца, играли смо шах и разговарали о политичкој ситуацији на Балкану. Тада је још увек огорчено говорио како су цело време у питању исти проблеми – и пре 30 година, и данас. Нисам знала и нисам могла претпоставити да је то наш последњи сусрет. Свима се нама чини да смо бесмртни. То деломично и јест тако – остају само снимљени кадрови, фотографије, чланци. И горчина, и сећање.

Приватна архива