Ако ништа друго, овог 4. јула главна вест медија у Србији није била прослава америчког Дана независности – оне исте коју би нама и многим другима да ускрате – већ шта је Ана Брнабић изјавила за једну америчку новинску агенцију. А затим и последице, реакције, пеглања… Дакле, прво се Брнабићки приписала следећа изјава за амерички Блумберг: „Уколико Србија буде приморана да бира између ближих веза са Русијом и чланства у Европској унији, одлучиће се за ово друго.“ Зашто „приписала“? Зато што – и у преводу и у оригиналу – та реченица није омеђена знацима навода, што би могло да упути на закључак да је реч тек о тумачењу а не о директном цитату. Вођен управо тим резоновањем, колумниста Спутњика је, само који сат касније, питајући се у наслову да ли је премијерка управо „срушила политику Русије према Србији“, јавно затражио од премијерке да „објасни да ли је ‘Блумберг’ аутентично пренео њен став“ и „да ли је то промена суштинске државне политике“. Но, премијерка није удовољила овом учтивом захтеву Спутњика – којем је само који дан пре наизглед узбуђено најавила да „заједно са Русијом можемо да правимо чуда“(!). Уместо тога, јавности је понуђена њена изјава за још један западни медиј, овог пута британски Би-Би-Си, да је Србија „чврсто и стратешки на путу ка ЕУ, али и да има блиске односе са Русијом, те да Брисел за те односе треба да има разумевања“. То, наравно, није деманти каквом се надао Спутњик, већ само добро смишљена амортизација потреса који је изазвала њена прва изјава (пробни балон?) И то искључиво према домаћој јавности, пошто је англоамеричка јавност свакако била very, very задовољна оном првом изјавом. Ништа није демантовано, али су упућене умирујуће речи, као беби после непознатог звука који ју је тргао из безбрижног сна. Само да додамо и то да се на интернету још увек, у поноћ 4. јула, не може нигде наћи изворни интервју за Би-Би-Си (за разлику од Блумберговог, који се лако налази), тако да је, с обзиром на „поузданост“ британских медија, оправдано поставити питање да ли се он уопште и десио… Дакле, легитимно је закључити да је Брнабићка то и мислила, и да је свесно изговорила да ће се Србија определити за ЕУ уместо Русије ако буде неопходно. А „медијски јавни сервис европске Србије“ је, да би ова важна евро(атлантска) порука била што шире пренета и што боље замапћена, оставила вест о Брнабићкиној изјави, са насловом који је у потпуности преноси, на најударнијем месту на насловној страници свог сајта током читавог дана. Ипак, неки полудемантији су стигли из других делова Владе. Прво је новопечени Министар одбране Вулин, током сусрета са руским амбасадором Чепурином, изјавио да српско-руски односи „не могу да буду условљени ничим осим нашим међусобним интересима“, те да ће Влада Србије „наставити да спроводи политику председника Републике Александра Вучића и неће уводити санкције Руској Федерацији, јер наши односи нису претња никоме, баш као што наш пут ка ЕУ ни на који начин неће ослабити постојеће везе и односе Србије и Русије“. Очигледно је да Вулин није непосредно демантовао Брнабићку, али јесте рекао да се политика Владе неће мењати, што је било једно од питања колумнисте Спутњика. Но, Вулин ипак није пропустио прилику и да поентира тамо где је поентирала и Брнабићка, гласно изражавајући „захвалност“ Руској Федерацији „на подршци нашим напорима да остваримо пуноправно чланство у ЕУ као спољно-политички приоритет“, разуме се, „уз избалансиране односе са партнерима на Истоку и на Западу“. Није познато да ли је руски амбасадор примио ову вербалну захвалницу са одушевљењем или не, али јесте то да је, на крају састанка, Чепурин Вулину уручио позив министра одбране Руске Федерације Сергеја Шојгуа да присуствује Међународним војним играма које се одржавају у Московској области. Затим је и увек окретни Дачић реаговао изјавом Бети и Танјугу да Србија „неће мењати своју спољну политику“ и да је „суштина мудре политике да не дозволимо да дођемо у дилему ЕУ или Русија, руководећи се интересима Србије“. Чак је и новопечени Брнабићкин наследник у Министарству за државну управу и локалну самоуправу Бранко Ружић изјавио да „не постоји дилема опредељивања да ли је Србија за ЕУ, а против Русије, или обратно“ и да Србија никад неће „окренути леђа Русији“. Но, као и Дачић, и Ружић је истакао приоритет ЕУ-интеграција: „Важно је да Србија буде у ЕУ.“ Јер, као што знамо, „алтернативе нема“… Шлаг на торти дошао је, крајем радног дана, из самог Кремља, посредством Јурија Ушакова, спољнополитичког помоћника руског председника Путина, који је најпре изјавио да се руски државни врх са дозом скептицизма односи према тој изјави председника Владе Србије, а затим загонетно додао: „Колико је Србија блиска Европској унији – то је још питање“. И тако је прошао још један дан, у ком је свако чуо оно, или бар део онога што жели да чује: и Американци, и Енглези, и Немци, и Руси. А оно што се сматрало да можда не би било по вољи неком од њих је релативизовано вешто сроченим двосмисленостима. Права микрокозма онога што напредњачко-социјалистичку власт чини тако успешном и дуговечном. Неки би рекли, или стално говоре – и мудром. Други би рекли – дугорочно штетном по националне интересе. Трећи би рекли (родно) неутралном. Но, вредновање овог пута није тема чланка. Као ни оно што је Брнабићка рекла о Косову и Метохији (о чему ће тек бити речи). Ипак, ако би се могао уочити један нови, или бар занимљив моменат, то би била управо горе наведена реакција из Кремља. Она је отишла корак даље од уобичајеног потврђивања традиционалног пријатељства, потребе за унапређивањем сарадње или поштовања сувереног избора народа и руководства Србије. Притом је задржала потребну дозу двосмислености: да ли је Ушаков само констатовао реално стање, где је јасно да од ЕУ интеграција у скорије (а и не тако скоро) време нема ништа, наговестио неко дубље сазнање о правим намерама врха власти Србије, или најавио активнију улогу Русије у нуђењу реалне и опипљиве алтернативе (није ли можда долазак Дугина на Видовдан и његова опширна и детаљна предавања и интервјуи о предностима чланства у Евроазијском савезу и ОДКБ-у прва конкретизација тог новог, одлучнијег метода руског ангажовања у Србији?) – остаје отворено питање. Нека мало о томе сад нагађају они којима је Ушаковљева порука била упућена. А била је упућена на много адреса, и у Србији и шире…
