Тајна Ћилибарске одаје, коју су отели нацисти

Петар Велики је владао од 1682. до 1721. године и први је понео титулу императора Русије, а био је чувен по својој љубави према необичним стварима. Његову збирку чудних и јединствених предмета, познату као Кунсткамера, чинили су примерци разних минерала, али и фетуси и тела деце рођене са деформитетима. Колекција и данас постоји у Санкт Петербургу. У време Петрове владавине европски владари су знали да је моћног руског цара најлакше одобровољити ако му се поклони неки необичан поклон, достојан његове збирке.

Вољене наказе Петра Великог

Зато је пруски краљ Фридрих Вилхелм I дошао на идеју да Петру Великом понуди израду раскошне одаје како би задобио његову наклоност. Руском цару је 1716. године представио салу коју су пројектовали и украсили златом и ћилибаром најбољи пруски барокни вајари и архитекте. То је била чувена Ћилибарска одаја, касније названа и Осмо светско чудо захваљујући својој великој лепоти.

Пруски поклон Русији

Наследници Петра Великог преуредили су и значајно проширили ову одају. Сматрали су је најбољим доказом својих владарских успеха. До краја 18. века сала је постала још лепша и простирала се на готово 100 квадратних метара, а за њено украшавање утрошено је шест тона ћилибара, златних листића и полудрагог камења. Међу историчарима и јувелирима још трају расправе око приближне вредности Ћилибарске одаје. Процене се крећу од 142 милиона до 500 милиона долара.

Катарина Велика, руска императорка од 1762. до 1796. године, одају је сместила у своју летњу резиденцију, Катаринин дворац у Царском Селу (данас је то град Пушкин, смештен 30 километара јужно од Санкт Петербурга). И у наредном периоду велика пажња је придавана одржавању овог јединственог уметничког дела, а одаја није премештана из Катарининог дворца све до 1941. године. Иронија судбине је чињеница да је баш те године била планирана велика реконструкција сале, али није урађена због рата.

Ћилибарска одаја, Катаринин дворац, Пушкин (некада Царско Село) покрај Санкт Петербурга / Getty Images

Немачки ратни плен

Велики отаџбински рат почео је у јуну 1941. године. Совјетска држава нашла се у врло тешкој ситуацији, нарочито у првих неколико месеци рата. Немачка војска је окупирала Пушкин у септембру. До тада су бројне поставке совјетских музеја и вредни предмети већ били пребачени у Сибир. Ћилибарска одаја је остала на свом месту, јер ју је било веома тешко демонтирати и транспортовати.

У време Хитлерове власти многа уметничка дела настала у прошлим вековима, међу њима и Ћилибарска одаја, у Немачкој су сматрана власништвом немачког народа од кога су на разне начине одузета. Зато су нацисти прогласили да Ћилибарска одаја припада Немачкој, демонтирали је и пренели у Кенигсберг, данашњи руски град Калињинград, смештен 1.088 километара источно од Москве.

Према Алфреду Родеу, немачком историчару уметности који је био задужен за збирку у Кенигсбершком замку од 1926. до 1945. године, Немци су добро водили бригу о Ћилибарској одаји. Роде је тврдио да је она остала неоштећена чак и после бомбардовања Кенигсберга 1944. године када је већи део старог градског језгра изгорео, пошто је била растављена на делове и чувана у подруму замка. Совјетске јединице заузеле су Кенигсберг у априлу 1945. године, али нису наишле ни на један траг који би водио до одаје или неког њеног дела. Ћилибарска одаја је нестала.

Катаринин дворац у Пушкину оштетили су немачки освајачи, 1945. / Борис Кудојаров/РИА Новости

Да ли је одаја заувек изгубљена?

Постоји више теорија о томе где је завршила Ћилибарска одаја. Најједноставнија међу њима заснива се на претпоставци да Роде није говорио истину и да је она потпуно уништена током жестоких борби за Кенигсберг. Друга теорија тврди да је одаја остала закопана негде у лагумима испод Кенигсбершког дворца кога су совјетске власти порушиле 1969. године. Стручњаци верују да је у том случају одаја свакако уништена, јер ћилибар захтева одређену температуру и окружење да би остао неоштећен, па је пропао у случају да је закопан.

У Калињинграду приказана највећа слика на свету, израђена од ћилибара

Остале претпоставке остављају више наде авантуристима који се још увек надају да могу да пронађу Ћилибарску одају. Они верују да је сала растављена на делове и пренета у Немачку када су нацисти схватили да им је пораз неизбежан. Руски историчар Андреј Пржездомски сматра да се ово уметничко дело налази ван Калињинграда, у до сада неоткривеним бункерима немачке тајне службе. Неки други истраживачи претпостављају да је одаја у тајности пребачена у Јужну Америку заједно са неколико нацистичких вођа који су тамо побегли после 1945. године.

Свакако је најнеобичнија теорија по којој Немци у ствари нису запленили Ћилибарску одају – бар не ону праву. Наиме, Фјодор Морозов, познавалац историје Пушкина, тврди да су совјетски рестауратори копирали украсе одаје и њима заменили оригинале пре него што је права Ћилибарска одаја пренета на тајну локацију уочи избијања рата. Морозов је уверен да су совјетске власти делове одаје послали Арманду Хамеру, америчком предузетнику и пријатељу СССР-а, у знак захвалности за његову помоћ совјетској држави у оквиру програма реализованог по америчком „Закону о зајму и најму“ (Lend-Lease).

Копија верна оригиналу

Неки делови Ћилибарске одаје ипак су враћени у Русију, али тек много година после окончања Великог отаџбинског рата. Немачка је 2000. године вратила два предмета која потичу из чувене сале, један флорентински мозаик и један комад намештаја од ћилибара. Међутим, све више се чини да никада неће бити пронађен остатак уметничких дела из Ћилибарске одаје. Зато су руски научници и вајари још пре неколико деценија отпочели реконструкцију изгубљеног ремек-дела. Радови су почели 1981. године и у њима су учествовали и немачки мајстори, а трајали су више од 20 година, док су укупни трошкови достигли 11,35 милиона долара. Рестаурирана Ћилибарска одаја отворена је 2003. године у Катаринином дворцу у Пушкину.

Пет знаменитих историјских места око Санкт Петербурга

Барон Едуард фон Фалц-Фејн, предузетник из Лихтенштајна рођен у Руској империји, провео је 30 година трагајући за Ћилибарском одајом. Изјавио је 2004. године да оригинална сала вероватно никада неће бити пронађена, али да нова нимало не заостаје по лепоти. „Стару Ћилибарску одају видео сам када сам имао пет година, а сада сам видео и нову. Нова је још лепша“, рекао је фон Фалц-Фејн за магазин „Аргументы и факты“. Ентузијасти могу да наставе потрагу за оригиналном Ћилибарском одајом, али је много лакше отићи до Пушкина и уживати у изванредној реконструкцији чувене сале.

Овај текст је део серије „Russian X-Files”, у којој „Руска реч” прича о загонетним случајевима, тајнама и аномалијама везаним за Русију.